ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ: Погледај дом свој, анђеле

Грачаница – Замрзнути велике количине хлеба, покуповати последње конзерве меса, ужасног дизајна, тегле џема, обезбедити резерве дувана, вратити се – без поговора – спасоносној дневној активности и чекати. Обичне, мале ствари добијају неко чудно трајање и значење. Памте се лица и сусрети као готове слике без времена и контекста. Испред Радио Приштине, испод дрвореда липа, песник и професор Драгиша Бојовић, са супругом, у шетњи, спокојан. Смета му прохладан ветар, руком враћа косу која му пада на лице.

Руком, јер на штампарију више нико није мислио, на хамеру великог формата, стоји исписан плакат за књижевно вече. Писци: Даринка Јеврић, Радомир Стојановић, Раде Златановић, Милица Лилић, Зоран Николић говоре уочи рата. Нико није слутио да је то последње српско књижевно вече у Приштини.

Чека се рат. Зову рођаци из иностранства и преносе једноставну поруку: све ће спалити, неће остати ни камен на камену! Логор је на стадиону у Приштини, понављају немачки и аустријски медији. Они из осталих делова тадашње Југославије сматрају да ће управо овај град ужасно пострадати и све се претвара у тишину. Поруке политичара више нико и не слуша јер изгледа као да је њихово време прошло. Њихови гласови се мешају с лошим сигналом иностраних станица које се грозничаво слушају у домовима Срба и Албанаца. Свежа мржња нагомилана у сукобима тзв. Ослободилачке војске Косова и српских снага реда, као да се увукла у себе, чекале су се бомбе да донесу пресуду и правду.

У великом граду покрети војске су готово неприметни, смећа је више него обично. С изузетком Ораховца у Метохији, већих сукоба у градским срединама није било, спаљена и уништена села наизменично су контролисали Срби и Албанци. На Филозофском факултету испод креча су излазила слова три пута писаног графита. Прво је неко, на брзину, нашкрабао: „Косово је албанско”, потом је испод неко одговорио: „Косово је српско”, да би трећи аутор закључио: „Косово је прљаво!”

Тишина у коју је потонуо град прогутала је и Србе и Албанце, и прљаво Косово. Нестала је струја, светлост слична далекој муњи обасјала је Приштину, звук стакла које се драматично тресе и дрхтање свеће били су знак да је један свет закорачио у пакао и да више ништа неће бити исто. Сирене су најавиле опасност и поново су се огласиле тек у месецу јуну да означе крај ваздушне опасности. Велика светска правила су прекршена, један правни поредак је престао да постоји. Шта ће се догодити с простором због кога је формално почео последњи европски рат двадесетог века? Одговор на то питање чека се се и данас, двадесет година касније. Најтиша ноћ у историји Приштине и Косова и Метохије до јутра се претворила у гроздове ватрених лопти из којих се рађају експлозије и ударни таласи од којих боле плућа.

„Имали смо пекарски кромпир за вечеру. Наше омиљено јело, раније смо се грабили за њега, те ноћи га нико није пробао”, каже отац Дарко Маринковић, тадашњи ђак Богословије у Призрену. Светлост бомби обасјавала је Метохију, ректор Милутин Тимотијевић је саопштио да је настава у школи завршена.

У данима који су уследили кренула је пљачка. Излоге које нису поломиле бомбе докусурили су разбојници, доприносећи ужасној слици и атмосфери. Полиција и војска ухапсиле су око 750 лопова и нападача. Тај податак је остао небитан и неважан у општој пропаганди и сатанизацији једне стране.

Огромни црни кратер зјапио је усред градског гробља у Приштини. Висока температура испекла је влажну земљу, па је овално удубљење личило на глатки џиновски казан из ког су излетели остаци покојника и њихови надгробни споменици. Професорка Митра Рељић палила је свеће поред одбаченог каменог обележја просветног добротвора Живка Хаџи-Трајковића и кренула у бележење и проучавање уништених гробаља и спомен-обележја. Доказала је да их је од тада до данас уништено на десетине хиљада, широм Косова и Метохије. Бомбе НАТО-а раздвојиле су Србе и Албанце више него сви њихови дотадашњи сукоби, омразе и непочинства. Од празнине и простора које су оне отвориле, први пут су на две стране бежале две колоне: српска према централној Србији и Црној Гори, а албанска према Македонији и Албанији. Родитељи су слали децу ван Косова, мислећи да је безбедно. Десетогодишњу Јулију Брудар смртно је погодио пројектил у Мурину, у Црној Гори.

Једна колона се вратила седамдесет дана касније са НАТО-ом, а друга од 236 000 Срба, Рома, Горанаца, Албанаца, двадесет година чека да се врати.

И после страдања могуће је наставити живот

Парастосом испред споменика страдалима у Великом рату у центру Грачанице и програмом под називом „Погледај дом свој, анђеле”, који су припремили ученици Гимназије „Приштина”, обележена је двадесетогодишњица почетка НАТО агресије на централном Косову.

„Ми верујемо у опстанак и покушавамо да умањимо последице онога што нам се десило, чекамо на суд, чекамо на правду која мора доћи”, поручио је Срђан Поповић, градоначелник Општине Грачаница.

Генерације гимназијалаца које нису доживеле бомбардовање, али живе његове последице у гету. Кроз глуму, сценске приказе, документарне фрагменте и поезију савремених косовскометохијских песника ученици Гимназије „Приштина” поручили су колико је важна култура сећања. У тој култури се види чињеница да је после страдања могуће наставити живот, и то у његовом креативном и стваралачком виду.