Живојин Ракочевић: Од слободне Црне Горе зависи слобода Косова

Не може бити слободно Косово и неће бити слободе на Косову, ако није слободна Црна Гора, јер је, како рече Андрић за Горски вијенац, „ова драма почела на Косову“

Ријеч Живојина Ракочевића на додели награде „Печат Херцега Шћепана” 

Високопреосвећени Митрополите, Игумане морачки, часни оци, гости Госпођиндански,

Све што у мени дише, од душе и духа, преиспитала је и претресла ова награда. Раније сам се бранио светоотачком реченицом: не можеш без штете чути похвалу о себи! Ту гдје сам печате дара и духа примио тешко се браним од Херцегова печата ког сам, такође, незаслужено добио. Прије је ову част заслужио старац Видо Јокић из Пећи што је испод свога дома сагарадио земуницу у коју је упадао кад би га нападали. Он је у дубини своје земље, под свијећом, писао горке ријечи свога удеса и вјере да се Косово и звјетна мисао не остављају. Допустите ми да, на почетку овог обраћања и захвалности цијењеном жирију, исповиједим једну породичну слабост. Пошто дођемо у Морачу и пошто се поклонимо светињи ми смо установили малу породичну награду: ко на овом споменику у манастирској порти, први пронађе име Драгише Пуанова он мора бити награђен. Зато се ја ноћас правдам и знам да сте ви наградили тог нађмеђерског сужња и жртву, да сте наградили и Радуна његово посмрче без оца и мајке што је скончало на Зиданом Мосту. Ова награда је пронашла и њихове расуте гробове.

Уважена господо,

Улога културе и духовности, њени резултати и утицај у историји, доминантно су одређивали мјесто једнога народа, као и личност надахнутог појединаца на раскршћима цивилизације. Савремени свијет је готово савршено информатички писмен и повезан, а могло би се рећи да је, исто тако, метафизички неписмен, дефрагментисан и расут. Креирају се копије отргунуте од оригинала, производи се стварност која може бити реалнија од стварне реалности.

Јесмо ли ми на мјесту оригинала, да ли га разумијемо, а можда најважније питање јесте, да ли смо способни и да ли нам се допушта да учествујемо у његовим вриједностима?

На половини тринаестог вијека, готово у исто вријеме, сушило се мастило у Хиландару на Доментијановом Житију Светог Саве, сушиле су се и боје на чудесној композицији Гавран храни пророка Илију у морачкој пустињи. Писац свјетлости и сликар свјетлости дио су већ утврђеног културног и духовног модела који, што би професор Јован Деретић рекао, уносе „перспективу целине“, перспективу „надисторијског, натприродног, божанског света“.

Дар што гавран носи пророку Илији, овдје у Морачи, је печат, и ако се загледамо у његове и облике видјећемо Пећ, Грачаницу и Цетиње.  Видјећемо Високе Дечане, као највиши израз те цивилизације; као српски Нотр Дам, који је ових дана драматично угрожен. На том мјесту се догодила прва највећа синтеза нашег духа и културе, саживјели су се море и континент, слили су културни врхови истока и запада; среле су се метохијка равница и Проклетије, уједно су сурове калуђерске испоснице и раскош богатог краља и цара, настала је јединствена поетика укрштаја у длијетима фра Вита из Котора и кичицама десетина сликара источног свијета. Наша умјетност, култура и духовност добили су модел који се може назвати дечански кључ. По опсегу, синтези, укључености других и утицају, постоје још два оваква дјела у нашој култури: Горски вијенац и На Дрини ћуприја.

За разумијевање Дечана и његове врло сложене природе требало би погледати књигу Риста Ковијанића, „Фра Вита неимар Дечана“. Њено излажење је подстакао почивши отац Момо Кривокапић, а издали су је писац херцегновски Никола Маловић и његова Књижара „Со“. То дјело кроз Дечане говори шта је нама Котор и кроз Котор говори шта су нама Дечани. Из ње се може сагледати како данашња, медијско информативна реалност настоји формира издвојене ентитете удаљене из нашег културног контекста и расуте у савремености.

Тај и такав приступ са доминантиним утицајем идеологије проблематизоваће и питање херцега Стефана у нашој култури, духовности и историји. Каква је то личност, какав је то вртлог личности у једноме човјеку? Тешко је побројати његове ратове, дипломатске активности, уништавања винограда, породичне сукобе, вјерску смућеност, однос према женама и непомирљиве страсти. Склапајући неко од безборјних примирја за свога немирног живота он каже пред Дубровчанима да ће бити „расут“ уколико не удовољи Турцима. Расутост јесте ријеч која дефинише како пад наших држава у османско ропство, тако и укупни осјећај поједница у вјековима који ће слиједити, а одржаће се, у различитим облицима, до дана данашњег. После тог сусрета и искрености пред Дубровчанима Стефан ће постати херцег и то Херцег од Светог Саве. Историчари су се трудили да утврде ко му је ту титулу дао, али ће бити, по истраживању Симе Ћирковића, да ју је он сам узео у Милешеви, јер је и Свети Сава као млади принц владао Хумском земљом.

Овим чином, свјесно или несвјесно, Херцег Шћепан је повезао све што је било расуто у његовом животу и повезао се са обрасцем који му обезбјеђује вјечност. Титула му постаје име, земља му носи име, а сваку градину, тврђаву, кулу и један град, у тој земљи, озидао је херцег Шћепан. Само за њега не важи она опомињућа и смирујућа народна: „врјеме гради куле по приморју, врјеме гради, врјеме разграђује!“

Да ли се тај херцег Стјепан, Стеван, Стипан, Стефан и Шћепан задржао у људима и у њиховом памћењу? Опрезни, вјешти и систематични Херцеговац, Вук Караџић, је прибиљежио „Не би човјек нашао у стотину људи једнога који о њему и данас не прича“.

Један дио нашега језика, најближи стандарду, његовим се именом зове. Син му се потурчио и постао велики везир Ахмед Херцеговић, у данашњој хијерархији моћи то је, вјероватно, други најмоћнији човјек на планети, али се по њему готово ништа не зове, па пјесник каже:

Слуге зове Смаил-ага у сред Стоца куле своје,

А у земљи Херцговој: ајте амо слуге моје!

Јасно је да је земља Херцегова, и то у највећем ропству и расутости – по дјеловању духа, укључена у универзални поредак вредности, мисли и идеја Светога Саве.

Он је сливено са Светим Василијем, Светим Петром, Његошем, Андрићем сржна тачка нашега расутога општег и личног мозаика. У Црној Гори је изледало да су коцкице тога мозаика заувијек расуте и да издишу његови „последњи члeнови“.  Тако су мислили многи од нас многи око нас:

Када су 2006 објављени резултати референдума у Црној Горе одјекнуо је највећи албански плотун у историји Косова. Још у ушима чујем његов хук и памтим како се шири из Приштине и путује према Грачаници. Кад је, двије године касније, Косово самопрогласило независност није било толиког плотуна, вјероватно и због много странаца који су дошли да надзиру тај противправни чин.

Не може бити слободно Косово и неће бити слободе на Косову, ако није слободна Црна Гора, јер је, како рече Андрић за Горски вијенац, „ова драма почела на Косову.“

Питали су носиоца двије Златне Обилића медаље и Албанске споменице Видака Божинина (Ракочевића) из Прекобрђа како су прешли Албанију, а он је одговорио: „Лако! Лако је ићи од јунаштва до слободе!“ Црна Гора данас прелази пут какав никада у својој историји није прелазила. Стотине хиљада њених становника прелази пут од страха до слободе. Сви који су прешли Албанију добили су Албанску споменицу, сви који су прешли пут страха у Црној Гори добиће споменицу слободе! На тој споменици слободе је исписан нови модел за ново вријеме садржан у четири ријечи: вјера, нација, слобода, демократија. То је дар и печат нове Црне Горе, за све, и за све нас који живимо у различитим облицима неслободе!