Земља чуда: Запад би да Босна уђе у ЕУ кад престане да – постоји

Начин односа Запада према Босни и Херцеговини исти је од 1992. – када год три стране постигну договор, неко са Запада га минира. Тако је до данас и тако је и у случају отварања преговора о приступању БиХ Европској унији. Док Европски савет доноси одлуку о почетку преговора са БиХ, дотле неке друге западне земље чине све да БиХ престане да постоји.
Европска комисија дала је зелено светло за почетак преговора о приступању БиХ „великој европској породици народа“. Међутим, како ће се тај процес одвијати док у Уставном суду БиХ седе странци, док се такозвани високи представник понаша као колонијални управник и самовољно проглашава законе и док саопштења западних амбасада имају малтене законску снагу?

Чини се да Запад у односима са БиХ игра на два паралелна, али не и комплементарна колосека – са једне стране у Бриселу се одлучује да се започну приступни преговори, док са друге анулира све резултате и напоре политичара да постигну договоре око кључних питања везана за функционисање БиХ и за њено приступање Унији.
Запад минира сваки договор у БиХ од 1992.

Професор Владе Симовић са бањалучког Факултета политичких наука процес односа ЕУ и БиХ упоређује са арбитражним процесом који је Запад водио током грађанског рата у БиХ деведесетих година, који је трајао од Кутиљеровог плана до Дејтонског споразума.
„Тада смо имали ситуацију да су многи договори које су урадили европски лидери и посредници, често били минирани ангажманом некаквих видљивих или невидљивих актера, неретко и самих САД, како би се Европи показало да је неспособна и није довољно снажна да решава проблеме унутар свог простора. Такав је био, рецимо, Столтенбергов план“, подсећа Симовић.
Нешто слично томе постоји и данас. С једне стране даје се подршка европском путу БиХ, а с друге имамо показивање и ЕУ и БиХ да тај европски пут не зависи од њих, већ од других актера, додаје он и истиче да је спектар тих других актера широк – од, како каже, неформалних неолибералних елита до америчке администрације.

И тако, док се декларативно истиче да ће БиХ једног дана бити део ЕУ, са друге стране западне земље врше опструкцију тог процеса. Опструкције су, према Симовићевим речима, највидљивије када се политички актери у БиХ, самостално и без страних утицаја, о нечему договоре.
„Тада, само што се деси споразум, као што је споразум из Лакташа, видите да разни мисионари, амбасадори аутоматски долазе, подижу целу јавност и минирају, по правилу оне унутар бошњачког корпуса који су спремни за сарадњу“, каже Симовић.

Договор из Лакташа је само последњи пример како се напредак БиХ према ЕУ минира. Подсећамо, у том бањском месту покрај Бањалуке 18. јануара политички представници сва три конститутивна народа који чине БиХ постигли су начелан договор о изменама изборног закона, избору хрватског члана Председништва, као и питање Уставног суда.
„На све то скочила је сарајевска јавност и све је враћено на почетак“, наводи Симовић.
САД не прихвата чланство БиХ у ЕУ
За бањалучког политиколога Војислава Савића отварање преговора не значи ништа, као што ни кандидатски статус не значи оно што је значио пре петнаестак година.
„Имамо Северну Македонију, која је променила име да би могла да почне преговоре, Албанију и Црну Гору. И све три су чланице НАТО и све три имају владе чије су политике потпуно поравнате са политикама западних земаља и чак раде и више од оног што им се тражи. И опет немају никаквог напретка већ две године. Константно им се постављају нови услови“, наводи он.
Према његовим речима, управо се на договору из Лакташа може идентификовати онај који ко кочи европски пут БиХ, објашњава Савић, јер нападу сарајевске јавности на договор претходило је саопштење америчке амбасаде у Сарајеву.

И то није ни прво ни последње саопштење из те амбасаде којим се мути вода у БиХ и директно меша у унутрашња питања суверене земље. У последњем у бесконачном низу саопштења, амбасадор Мајкл Марфи износи тезу да је могуће да БиХ уђе у ЕУ иако је под међународним патронатом.

„То значи да Вашингтон неће прихватити никакав договор између политичких актера у БиХ који он не диктира и над њим не врши директан надзор“, сматра Савић.
Оно што је за америчког амбасадора у БиХ Мајкла Марфија могуће – да БиХ уђе у ЕУ, а да још буде под међународним патронатом, за Савића је немогуће.
„Европска унија почива на поштовању људских права, елементарних слобода, устава, закона и процедура. Све то пада у воду када имате институцију високог представника, односно човека који има већа овлашћења него било који највећи апсолутиста у некој диктатури било где у свету. То је, пре свега, неприродна појава“, категоричан је он.

Постојање високог представника не само да је неприродно, оно није у складу са постојањем ЕУ и не постоји начин да БиХ буде инкорпорирана у ЕУ, а да институција високог представника преживи, закључује Савић.