ЗАВЈЕТОВАНИ „ИСЛАМСКОЈ ДЕКЛАРАЦИЈИ“: Политичком Сарајеву Срби и Хрвати опаснији од џихадиста
Фото: РТРС
Јачање политичке моћи Бањалуке и Мостара, у односу на федерално Сарајево, потребно је из безбједносних разлога – заштите од џихадиста, али и због спречавања унитаристичких тежњи.
Сарајево је деведесетих ратних година прошлог вијека било центар окупљања „џихадиста“ који су учествовали у борби против српских снага и цивилног становништва. Већина њих је, након рата, остала да ужива „ратну славу“ у Федерацији БиХ.
Није било воље сарајевског политичког естаблишмента за враћање „џихад ратника“ одакле су дошли, него их је за ратне заслуге наградило останком у Сарајеву.
И данас је Сарајево зборно мјесто џихадиста који се враћају са сиријских и ирачких ратишта.
Тобоже, Тужилаштво БиХ води неке истраге против лица која се доводе у везу са тим ратиштима, док и сами „џихад ратници“ контактирају полицијске и правосудне агенције у намјери да се врате у БиХ и споразумно признају кривицу и сарађују са правосуђем БиХ.
За признање кривице добију годину и нешто затвора, чиме учвршћују „сарајевску политичку љубав“ и добијају „опрост од гријехова“.
Враћањем џихадиста из Гвантанамо базе у БиХ стиче се утисак да је Сарајево постало свјетски џихадистички центар.
Осим тога, сарајевска политичка сцена не жели да прихвати властиту кривицу за било који лоше одрађени посао.
Одлука Независног одбора Парлментарне скупштине БиХ, то јест бошњачких чланова, да не подржи смјену директора Дирекције за координацију полицијских тијела Мирсада Вилића због пропуста 11. јула прошле године у Поточарима, када је покушан атентат на српског премијера Александра Вучића, најбољи је примјер таквог понашања.
Изгледа да је таква одлука Независног одбора, која је донесена девет мјесеци након инцидента, напокон из дубоког сна пробудила и министра безбједности у Савјету министара БиХ Драгана Мектића, па је смогао снаге да прокоментарише да се ради о – „неодговорном приступу“.
Лидер СДА Бакир Изетбеговић није чекао да се осуши хашко мастило на пресуди првом предсједнику Републике Српске Радовану Караџићу, па је пожурио са изјавом да БиХ треба да разматра нову тужбу за геноцид против Србије.
Дакле, политичко Сарајево само чека неки повод да реагује против других, повећавајући тиме тензије, док најмање ради на уважавању и равноправном учешћу Срба и Хрвата у изградњи БиХ.
Сарајевска политика жели да буде доминантно политичко мјесто у којем ће се доносити одлуке о будућности БиХ, али без учешћа Бањалуке и Мостара.
БиХ нико не напада, а најмање Срби и Хрвати. Хрвати хоће да се сигурно осјећају у Мостару, да граде свој простор, као што се Срби осјећају сигурним у Бањалуци и на цијелом простору Републике Српске.
Мостар и Бањалука треба да буду центри који ће се политички борити против сарајевске доминације, унитарне БиХ и „џихад ратника“.
Сарајевска политичка сцена настоји да прикаже да су ставови Срба и Хрвата опаснији по БиХ, него џихадисти и вехабијске заједнице које некажњено столују у центрима и насељима у којима је доминантна бошњачка политика.
Сувереним и равноправним одлучивањем Мостара и Бањалуке на свом простору БиХ губи само сарајевска политика, и то она којој је модел владања завјетован у „Исламској декларацији“.
