Бранка Ђукић из села Метеха код Плава, 2. септембра 1975. године, пошла је да се упише у четврти разред гимназије у Пећи. Истог дана се вратила аутобусом на Чакор и у поподневним сатима кренула, преко Јечмишта, својој кући
Бранка Ђукић из села Метеха код Плава, 2. септембра 1975. године, пошла је да се упише у четврти разред гимназије у Пећи. Истог дана се вратила аутобусом на Чакор и у поподневним сатима кренула, преко Јечмишта, својој кући.
Изненада испред Бранке стала су два Албанца и препречила јој пут.
Када јој је један од њих прислонио пиштољ мало изнад браде, успела је да се отргне и пљуне га, након чега је овај повукао ороз и убио је.
Наредног дана, у цик зоре, истим путем ишао је и њен отац Раде, наишао на мртву Бранку и у наручју је донео кући.
Туга је прекрила његов дом и завичај. Бранка Ђукић је имала само осаманаест година.
Убице су врло брзо ухваћене. Порицале су кривицу док су њихови родитељи у својим исказима нападали суд и милицију.
Последњи дан суђења био је 04. децембра 1975. године. У тренутку кад је адвокат једног од оптужених у завршној речи затражио ослобађајућу пресуду, Раде Ђукић, који је до тада ћутке пратио процес, извукао је пиштољ (који је у судницу унео тако што га је ставио на стомак и чврсто увезао појас) и са два метка убио Рустема Хасанметаја. Тада је пиштољ заглавио те Раде није успео да пуца и у убициног саучесника.
Онда се мирно предао милицији и рекао: „Другачије нијесам могао“.
Осуђен је на осам, али му је казна смањена на пет година, а након помиловања на три. Казну је издржавао у Спужу где је уживао велико поштовање осталих осуђеника. Умро је природном смрћу крајем 2008. године.
На месту њене погибије, подигнут је мрамор са следећим текстом:
„Овдје погибе Бранка Р. Ђукић 2. септембра 1975. године“, а на подигнутом Бранкином споменику у Спужу уклесани су следећи стихови:
„На Чакору високоме,
сретоше је крвождери,
што са њима нешће поћи,
пресудише револвери.
Не заврши гимназију,
но за образ даде главу.
Оде вила у легенду
и вјечиту стече славу.
Освети је отац Раде,
то витешки он учини.
С тим подиже вјечни спомен
својој људској величини.“
Песму о овом трагичном догађају су опевали народни гуслари Божидар Ђукић и Чедомир Нишавић.
Бунт ЦГ