Судећи према догађајима, пребрзо додељена аутокефалија Македонској православној цркви неће бити на духовну корист архијерејима МПЦ, а с друге стране озбиљно подрива ауторитет СПЦ. Широка аутономија МПЦ је у овом тренутку била црквено гледано најоправданија, бар за период од неколико година – каже у разговору за Данас професор Зоран Чворовић са Правног факултета у Крагујевцу, поводом одлуке Светог архијерејског сабора СПЦ да призна аутокефалност МПЦ.
Патријарх Порфирије је у Скопљу најавио да на нивоу Синода и поглавара СПЦ и МПЦ следи усаглашавање свих организационо-техничких детаља? Која би питања требало да буду приоритет?
– Сада је важно да СПЦ додели МПЦ акт који ће заиста имати снагу томоса о аутокефалности, чиме би се потврдила њена позиција мајке-Цркве. СПЦ не би смела да ћутке пређе преко садржаја акта који ће патријарх Вартоломеј уручити МПЦ на Свете Тројице 12. јуна, ако тај акт, што се може очекивати, прејудицира решења из томоса који МПЦ треба да добије и СПЦ и на тај начин афирмише своју папску власт на штету обима српске аутокефалије. Српска црква не би смела да дозволи да поједини средњовековни манастири буду додељени Цариграду као ставропигије. Минимално што би СПЦ морала да добије као мајка-црква у преговорима са МПЦ јесте епархија СПЦ за Србе у Македонији, којих има далеко више него у Румунији где СПЦ има једну епархију, као и додељивање два или три средовековна манастира као ставропигијална српском патријарху. Српска црква не би смела да пристане на историјски фалсификат да се МПЦ дода име Охридске архиепископије. Охридска архиепископија је старија и од СПЦ, а МПЦ је, као и македонска држава, творевина 20. и 21. века. Уз то, Охридска архиепископија од тридесетих година 11. века није била словенска, већ грчка црква.
Како се у важећа црквена правила, канонске услове и православну историјску праксу уклапа случај МПЦ која је после 55 година раскола за две недеље прошла пут од расколничке Цркве преко повратка у аутономију у СПЦ до прихватања њеног захтева за аутокефалност?
– Чињеница је да је сада самостална, а до пре неки дан канонски непризната МПЦ, шездесетих година прошлог века била формирана пре свега вољом репресивног комунистичког режима који је прогањао Цркву и веру. Стога када архиепископ МПЦ Стефан на литургији у Скопљу говори о остварењу вишедеценијских тежњи за аутокефалношћу, не могу да заборавим да је идеја македонске аутокефалности првобитно рођена и формулисана у врху македонске и југословенске комунистичке партије. Било би сасвим примерено за једног великодостојника нове цркве, која је до јуче била у расколу, да се критички осврне на ове чињенице, те да се у име МПЦ одрекне таквог нецрквеног наслеђа. СПЦ може икономијом правдати свој благонаклони однос према дојучерашњим македонским расколницима, пошто је раскол заиста најтежа рана на телу Цркве.
Хришћанска Црква је у историји благонаклон однос пун љубави и разумевања исказивала чак и према јеретицима. Наравно, услов за пријем у канонско и литургијско јединство је покајање расколника. Морам да приметим да јерархија МПЦ није дала ниједан доказ у прилог покајања дојучерашњих расколника, ако не рачунамо обавештење Сабора СПЦ да је Синод МПЦ прихватио аутономни статус из 1959. године.
Македонски архијереји не само да нису упознали јавност са таквом одлуком, већ су насупрот томе кроз поступке и изјаве архиепископа Стефана слали поруку да МПЦ сматрају већ аутокефалном и да ту чињеницу СПЦ треба само да потврди, што њеној одлуци даје деклараторни, а не конститутивни карактер. Архиепископ Стефан на документу којим је потврђено одржавање ‘литургије помирења’ у Београду потписао зеленим мастилом, којим се само потписују поглавари аутокефалних цркава. СПЦ је и у Београду и у Скопљу назвао сестринском Црквом што је учинила и СПЦ у односу на МПЦ, док је у Скопљу на литургији Цариградску патријаршију назвао мајком-Црквом, што канонски није тачно. Једном речју, поглавар МПЦ не само да се није покајао за самовољну неканонску одлуку којом је 1967. проглашена аутокефалност, већ је сваку прилику користио да покаже како је МПЦ у суштини већ аутокефална. Томе је наравно допринео неканонски акт Цариградске патријаршије од 9. маја, којим је Цариград разбојнички упао на територију под јурисдикцијом СПЦ, дарујући канонски статус МПЦ.
Да ли се из понашања МПЦ може закључити да СПЦ није поништила ту спорну одлуку Цариграда?
– Иако није директно поништила акт Цариградске патријаршије од 9. маја, СПЦ је одлуком Сабора од 16. маја о додељивању МПЦ аутономног статуса посредно анулирала све неканонске и штетне последице тог акта са Фанара. Потоња одлука Сабора СПЦ да додели аутокефалност МПЦ баца, међутим, сасвим друго светло на однос СПЦ и Цариградска патријаршије, као и позицију акта Цариградска патријаршије од 9. маја. Изгледа да су Цариградска патријаршија и СПЦ заједнички договарале решење статуса МПЦ, макар у последњој фази.
О својеврсној синхронизацији, која је из угла СПЦ по свему судећи била наметнута, говоре следеће чињенице: Цариградска патријаршија се 2019. прогласила надлежном да као тобожња свеправославна апелациона инстанца одлучује о молби македонских расколника коју су они поднели 2018. године. Те 2019. Сабор СПЦ упознао је јавност да је обновио дијалог са тзв. МПЦ, али није осудио неканонску одлуку цариградског патријарха да одлучује о жалби македонских расколника, као лица са територије под јурисдикцијом СПЦ. Када су епископи СПЦ помислили да ће Цариград убрзо урадити оно што је учинио већ неканонски у Украјини, дајући томос тзв. Православној цркви Украјине, покушали су да пронађу модел решења статуса МПЦ који их неће довести у сукоб ни са Цариградом, али ни са Москвом.
Руска црква се одавно залагала за решење раскола у православној словенској Македонији, па је и поздравила одлуку СПЦ, иако ће одлуком СПЦ бити отежана позиција управо Руске цркве, имајући у виду Сабор Украјинске православне цркве, заказан за 27. мај, а који би требало да можда одлучује и о подношењу захтева за аутокефалност Москви. Прећутни прелазак СПЦ преко цариградског акта од 9. маја, потоње додељивање аутокефалности МПЦ, као и однос поглавара МПЦ према Цариградској патријаршији, само додатно доприносе јачању папистичких претензија патријарха Вартоломеја. Не могу се отети утиску да је наш црквени врх питање македонског раскола решавао по дипломатској методологији председника Србије – по принципу никоме се не замерити. Брзи прелазак са аутономије на аутокефалност МПЦ не говори у прилог онога што је Сабор СПЦ навео у саопштењу од 16. маја, да у решавању македонског питања неће бити вођен црквено-политичким критеријумима.
Уколико МПЦ Томос о аутокефалности добије из Цариграда, шта би то значило за СПЦ, а и шире православље?
– То би била још један безочна манифестација јереси источног папизма патријарха Вартоломеја. Ваља се сетити да је Свети Сава био један од главних противника ове јереси.
Због чега врх СПЦ толико држи у тајности све што је везано за ово убрзано решавање „македонског случаја“?
– О разлозима можемо само да нагађамо, они се вероватно крију у вери да ће дипломатска вештина решити нешто што се деценијама није на темељу канона могло решити. Како Православну цркву поред клира чини и верни народ, држање у тајности оваквих одлука ствара неминовно неповерење и јаз између клира и народа, што није добро из угла очувања неопходног јединства СПЦ. Увек треба имати у виду да одлука сабора епископа добија своју пуноћу тек када је прихвати верни народ, у супротном она постаје извор нових раскола.
Да ли је парадокс то што је у посткомунистичким друштвима питање црквене самосталности постало толико важно пре свега за државне власти?
– То је комунистичко наслеђе, пошто су комунистички режими, у својој амбицији да успоставе тоталитарну контролу над друштвом, само формално прокламовали начело одвојености цркве од државе. У суштини сваки револуционарни режим, био он комунистички или либерални, као што је био режим француске грађанске револуције, тежи да стави под надзор цркву. У Брозовој Југославији и СССР мешање партијске државе у црквена питања било је подстакнуто и тежњом комуниста да средствима државне принуде интервенишу у национално питање, стварајући по Коминтернином моделу нове нације, а за њих и нове цркве. То трагично тоталитарно наслеђе баштине и посткомунистички режими Источне Европе. Комунисти су у националном и црквеном питању пустили ‘зао дух’ и он и данас бере људске животе и поништава начело световности државе широм Источне Европе.
Власт хвали, опозиција критикује У Влади Северне Македоније нема министра који није похвалио одлуку Сабора СПЦ да призна аутокефалност МПЦ. Премијер Стево Пендаровски објавио је јуче преко Твитера да он и председник Србије Александар Вучић из Давоса поздрављају одлуку СПЦ као „корак у добром правцу“. Председник покрета Ослобођење Млађан Ђорђевић оценио је јуче да је одлука Сабора СПЦ о аутокефалности МПЦ „скандалозна и диктирана споља“ и да представља „корак ка признању такозваног Косова“. Цариград задовољан, РПЦ чека став Синода Док се у Руској православној цркви чека став Синода о одлуци СПЦ да МПЦ призна аутокефалност, огласио се цариградски патријарх Вартоломеј оценом да је СПЦ исправно поступила испоштовавши одлуку Цариградске патријаршије. Он је објаснио да је Цариград само олакшао одлуку о помирењу, јер су СПЦ и МПЦ преговарале и пре цариградске одлуке да призна расколничку МПЦ 9. маја. „Ово нас испуњава задовољством. То је историјски тренутак“, рекао је патријарх Вартоломеј.
Аутор Јелена Тасић
Извор Данас, 26. мај 2022.
Фото: presscentar.uns.org.rs
