Вукосављевић: Да је Тесла посјетио завичај 1941. вјероватно би био заклан

Министар културе и информисања Србије Владан Вукосављевић сматра да би српски научник Никола Тесла, да је свој завичај посјетио 1941. године, био заклан и бачен у јаму, као и бројни припадници породице Тесла и више од 500 житеља Смиљана.

Вукосављевић је рекао да придјев „хрватски“ не може да иде уз Теслу у истој реченици, „осим ако није ријеч о дјечјем квизу из популарне географије“.

Реагујући на изјаву хрватског министра културе Нине Обуљен-Коржинек да се „Хрватска с поштовањем сјећа једног од „својих“ највећих изумитеља“, Вукосављевић је подсјетио да је Никола Тесла рођен 1856. године у селу Смиљан у Аустријском царству, у оквиру подручја које се звало „Војна Крајина“ скоро искључиво насељеном Србима.

Министар је напоменуо да је Теслин отац био православни свештеник, да је крштен у српској православној цркви Светих Петра и Павла у Смиљану и да је јасно шта је био по националности, саопштено је из Министарства културе и информисања Србије.

– Како је Србин, рођен у Аустријској царевини, у оквиру Војне крајине, у времену када од државе Хрватске нема ни наговештаја, занимљивим псеудоисторијским инжењерингом, постао „хрватски изумитељ“? – упитао је Вукосављевић.

Он каже да стављање придјева „хрватски“ уз Теслино име сматра нелогичном историјски неутемељеном и у најмању руку дјетињастом и произвољном интерпретацијом.

– Држава Хрватска се у међународно признатом капацитету прилично касно попела на историјску сцену и разумијем тежњу да се у ретроактивном смислу труди да попуни разне дисконтинуитете, али вјерујем да има довољно угледних Хрвата у историји да одговоре на те идентитетске потребе младе државе – навео је Вукосављевић.

Он је истакао да је, с друге стране, Хрватска у најмање два наврата врло непосредно показала шта мисли и о Николи Тесли и о његовим сународницима.

Вукосављевић каже да би Тесла вјероватно био заклан и бачен у јаму да је посјетио свој завичај 1941. године, као и бројни припадници породице Тесла и више од 500 житеља Смиљана, а да је то преживио, вјероватно би страдао у Јасеновцу, Глини, Јадовну или неком другом од безбројних стратишта Срба или би можда погинуо у борбама против хрватских усташа.

– Да је имао потомка и да се тај потомак затекао у Смиљану или у Госпићу 1991. године, видио би призоре и поступке за које верујем да их министарка зна, па их овде не бих подробније описивао – оцијенио је Вукосављевић.

О тврдњи Коржинекове да „Србија не престаје са фалсификовањем историје…“, Вукосављевић је истакао да ће то да припише њеном тренутном паду концентрације и поручио да неће одговорити онако како то заслужује овај „клеветнички и интелектуално непоштени став“.

Вукосављевић је, када је ријеч о Иви Андрићу и његовом осјећању националне и духовно-интелектуалне припадности, упутио Коржинекову да се о томе информише у многобројним изјавама самог Андрића и у документима које је потписивао као велики српски и свјетски књижевник и нобеловац.

– Када је ријеч о Иви Андрићу, охрабрујем је да разуме да нису сви римокатолици рођени на овим просторима истовремено и Хрвати. Толико би већ морала да зна ако јој једини извор информација није искључиво „Хрватска енциклопедија“ – указао је Вукосављевић.

Подсјећајући на то да религија нигдје у Европи није „вододелница нација“, Вукосављевић је позвао Коржинекову да се упозна са биографијама и радом бројних угледних Срба католика са ових простора – Руђера Бошковића, Ивана Гундулића, Петра Прерадовића, Влахе Буковца, Иве Војновића, Матије Бана, Марка Мурата, Валтазара Богишића, Антуна Матије Рељковића и многих других.

Вукосављевић је истакао да аутентична хрватска култура има велики број значајних представника, којима може да се дичи и локално и глобално, па да стога митоманија и својатање туђег нису поуздан савезник ниједном народу, па ни хрватском и српском.

– По цијену да наша неслагања о овим питањима остану трајна, предлажем цијењеној министарки да заједнички запазимо бројне могућности за будућу сарадњу у области културе, а да наша различита виђења у вези са темом ове дебате, припишемо сложеним историјским околностима из прошлости. Будућност је једини заједнички живи простор на који можемо да рачунамо. Искључиво од нас зависи шта ћемо од њега да направимо – закључио је Вукосављевић.