Вукосављевић: Црвени аларм за узбуну – Србију черече ревизионистичке хијене

Скрнављење спомен-плоче јасеновачким жртвама у Београду требало би да буде црвени аларм за узбуну свим разумним људима у Србији. У том догађају наслућује се потпис хрватских служби у време док Србију черече разне ревизионистичке хијене које умањују број жртава геноцида у НДХ, сматра Владан Вукосављевић.

Спомен-плоча на Обали јасеновачких жртава у Београду оскрнављена је у среду, 9. августа. Истог дана у Борчи се појавио се мурал подршке навијачима Динама из Загреба, после инцидента у Атини кад су хулигани Динама усмртили једног грчког навијача.

Црвени аларм за узбуну – појачано деловање хрватске службе

Реч је о догађајима без преседана који би требало да буде црвени аларм за узбуну за све разумне људе у Србији, каже за Спутњик бивши министар културе и информисања Владан Вукосављевић.

„Култура сећања кад је реч о Јасеновцу, али не само о Јасеновцу него о укупном великом покољу, односно геноциду у тзв. НДХ 1941–1945. није довољно изражена у нашој култури. Скрнављење једног од то мало обележја колико их има, поред оног гротескног цвета у Јасеновцу Богдана Богдановића, који практично симболички не представља ништа, нити говори о жртвама и убицама ни о мотивима у симболичком пољу, разлог је за узбуну. Очигледно је, бар ја то тако видим, да је деловање хрватске обавештајне службе код нас врло појачано“, додаје Вукосављевић.

Хрватске службе су свих ових година биле присутне у Београду чак и у војсци, да се не говори о мрежи невладиних организација и медија „у којима се виде њихови идеолошки и политички отисци прстију у деловању против српског народа“.

Поред других обавештајних служби које пропагандно и активно делују у Србији, пре свега САД и осталих западних земаља, хрватске службе се појављују као врло активне што се најбоље види по медијима где хрватско становиште и историјски ревизионизам заузимају све више места и простора, додаје Вукосављевић.

Шамар свим Србима: Србију черече ревизионистичке хијене

О тим стварима најмање говоре Хрвати, већ они то раде преко мреже својих агитатора који су „често маскирани у грађане Србије српске националности, што је небитно за овај случај“, сматра бивши министар културе.

Преко НВО и медија они потенцирају историјски ревизионизам, смањују број жртава у Јасеновцу и уопште на целој територији тзв. НДХ. Покушавају да тај број сведу на минимум пошто геноцид не може да се сакрије и сад смо дошли до најнижег нивоа да се практично у сред Београда као шамар свим Србима скрнави спомен-плоча.

„Можда је то урадио неко други, али мени се чини да то има јасан потпис хрватских служби и њихових сарадника. Нажалост, прича је компликована и она говори о спорости и тромости наше државе и неодлучности да се оштрије супротстави обавештајним, контраобавештајним, пропагандним и другим мерама. Србија је просто немоћна, као да је на коленима и препуштена да је черече разноразне ревизионистичке хијене“.

Реч је о онима који увећавају ратни злочин у Сребреници до нивоа геноцида као и онима који заступају хрватске ревизионистичке интересе у просвети, образовању, култури а сад видимо и у „тој профаној сфери навијачке поткултуре“.

Свођење Србије на немоћну колонију

Утисак нашег саговорника је да се Србија као држава предала у многим аспектима борбе за симболе, културу, свет представа и слика, етичку и моралну структуру и историјску истину. Без обзира на појединце који се томе супротстављају, без адекватне улоге државе и њених институција, та борба је осуђена на пропаст, сматра Вукосављевић.
„Неопходно је да починиоци тог злодела, скрнављења спомен-плоче јасеновачким жртвама буду брзо откривени. Али не само они да се то онда припише неким пијаним малолетницима који су не знајући шта раде из неке обести то учинили, већ да се покуша истрагом доћи до налогодаваца, подстрекача и уопште мотиватора за такву ствар уколико они постоје, а ја мислим да постоје. Међутим, скептичан сам кад је реч о таквом исходу“.

Поменути догађаји су део дуге и тужне приче о нестабилности српског имуног система у политичком и идеолошком смислу која траје деценијама уназад. Као и 1939. и 1940. Срби су неспремни у идејном смислу који служи као упориште за одређена поступања и појединаца и друштава и држава.

„Нама је то упориште срушено или битно оштећено и ми данас тешко можемо да парирамо све агресивнијим и суседима и нашим традиционалним антагонистима са Запада који ову земљу покушавају, баш у пољу идеологије, морала и свести о историјској улози и значају, да сведу на немоћну колонију која практично идеолошки, идејно и морално уништена. Са свих страна су отворени напади на српска идентитетска и културно-историјска питања и наслеђе, и ми једноставно, као чопор зебри који прелази реку и види да је неку од њих напао крокодил, немо стојимо на обали и то посматрамо. Наша јавност је успавана, умртвљена и мислим да је ситуација у којој се налазимо веома незгодна“.

Отворена сезона лова на српску историју

Србија нема Закон о забрани негирања геноцида у тзв. НДХ и на Косову и Метохији од 1941-45. који би решио та питања запрећеним казнама за прекршиоце, а пошто га немамо „у овој земљи свако може да прича шта му падне на памет“.

„Да ствар буде још гора, колико је мени познато, Србија никад није прогласила велики покољ 1941-45 и у НДХ и на Косову и Метохији – геноцидом. Дакле, ми као држава немамо став одлуком неког државног органа да је реч о геноциду. Без обзира што ми то колоквијално зовемо геноцидом, немамо прописе из те области. Прво, немамо терминологију законом заштићену, то није геноцид по нашем закону, а друго, немамо пратећи закон или мере које би се односиле на казне за негирање геноцида“.

Иако је Србија усвојила бројне законе који санкционишу говор мржње, очигледно је да у нашем тужилаштву то тешко пролази кад је реч о геноциду и злочинима над Србима, сматра Вукосављевић.

„Кад је реч о неким другим стварима, српско тужилаштво реагује спремније. А кад је реч о историјском ревизионизму и ругању српским жртвама и многим другим стварима које се тичу историјске истине и виталних интереса овог народа, његове историјске свести и процесу образовања и културе, ту наша држава, заправо не реагује. На српску историју је, поједностављено говорећи, отворена сезона лова. Ми као друштво смо под неком врстом идеолошке, па самим тим и политичке окупације“.

Правда за Лукаса, отказ за Мерилина

У години кад су бројним српским певачима забрањени наступи у Хрватској, Дино Мерилин, некада „државни уметник Алије Изетбеговића“ распродао је три „Београдске арене“. Вукосављевић се слаже са потписницима петиције о отказивању концерата Дина Мерилина у Београду.

„Заступник сам принципа реторзије у политици. Не треба почињати политику искључивости и затезања, али ако српским извођачима забрањују наступе у хрватским градовима, очигледно из шовинистичких разлога, онда би као реакција требало да уследи исто такво понашање српских локалних власти. Постоји вирус дубоко усађен у наше друштво који је деценијама служио као метод анестезирања јавног мњења, а то је – нисмо ми као они, и ако они то раде нама, нећемо ми њима јер онда смо ми бољи од њих. То су глупости, није битно ко је бољи ко је гори. Једноставно, као у дипломатији: Ако ви против нас повучете овај потез, ми ћемо да вам узвратимо равном мером, па онда кроз разговоре може да се дође до нормализације“, закључио је Вукосављевић.