ВРАЊЕШ: Сарајевска илузија да НАТО постоји да би бранио муслимане на Балкану

Шта ће Бошњацима НАТО ако САД гарантују суверенитет и територијални интегритет БиХ, пита професор на Факултету политичких наука у Бањалуци Александар Врањеш у ауторском тексту за портал Свеосрпској, под називом „Сарајево има илузију да НАТО постоји да би бранио муслимане на Балкану и убијао муслимане по свијету“.

Текст преносимо у цијелости:

САД остају гарант суверенитета и територијалног интегритета БиХ, поручио је у свом првом јавном обраћању амбасадор Ерик Нелсон. Уз то је додао да је за њега приоритет свих приоритета улазак БиХ у НАТО и ЕУ.

Одмах је стигла реакција Дениса Звиздића који је изразио задовољство порукама амбасадора Нелсона и захвалност на континуираној подршци. Све у свему, већ виђено!

Амбасадор Нелсон ће наставити тачно тамо гдје је стала Кормакова, истом динамиком са истим ефектом, ако је тога уопште било у мандату бивше амбасадорке.

Нешто је друго овде интересантно. Ако држава САД остаје гарант суверенитета и територијалног интегритета БиХ, као што вели амбасадор Нелсон, зашто су онда Бошњаци толико навалили у НАТО, као да им од тога зависи опстанак државе? Као да им није довољно што највећа економија свијета, са својим политичким, војним, финансијским, културним и свим другим капацитетима, гарантује суверенитет?

Уз такве гаранције, зар је онда битно да ли је БиХ у НАТО или није?

На крају и сама Сјеверноатланска алијанса зависи првенствено од економије САД, која издваја око 3,5 одсто свог БДП-а за потребе НАТО пакта, што је отприлике 70 одсто од укупног буџета Алијансе.

Све у свему, ако је САД својим капацитетима гарант суверенитета БиХ, како се онда створио политички страх у Сарајеву да само НАТО може да заштити БиХ од пријетњи као што су сецесија или дисолуција? На крају, поставља се и питање да ли би стварно НАТО бранио суверенитет БиХ у случају неких сукоба?

У јулу 2018. године предсједник Доналд Трамп гостовао је у емисији код Такера Карлсона на Фокс њуз, који му је поставио отприлике сљедеће питање: „Када би Црна Гора којим случајем била нападнута, зашто би мој син морао ићи да је брани?“, алудирајући на принцип колективне одбране из Члана 5. Трамп је на то одговорио: „Разумијем ваше питање и сам се исто питам! Црна Гора је мала земља са веома снажним људима. Они су веома агресиван народ. Они постану агресивни и честитам, налазите се у Трећем свјетском рату“.

Трампова изјава је изазвала медијску буру, не због његове навике да мало мало поткачи Црну Гору (сјетимо се како је ономад одгурнуо црногорског премијера Душка Марковићау Бриселу 2017. године), него због његовог свјесног довођења у питање сврхе НАТО пакта.

Услиједила је поплава критика на Трампов рачун. Противници су се утркивали са изјавама како амерички предсједник не вјерује у савезништво и обавезе унутар Алијансе, као ни у лојалност према савезницима, нити поштује систем вриједности европских партнера.

На удару се нашао и државни секретар Мајк Помпео којег су новинари конкретно упитали да ли би САД послале своје војнике да бране Црну Гору, на шта је услиједио неодређен одговор: „Не желим да улазим у хипотетисање“.

Ако бисмо ову пометњу са Црном Гором употријебили у случају БиХ, Трамп би вјероватно слично одговорио: „Зашто бисмо вас ми бранили?“. Тако да и није најјасније зашто се бошњачки политичари толико уздају у НАТО, утолико што ни Алијанса нема неку блиставу будућност, судећи према актуелним полемикама.

Узмимо сад поново хипотетичку ситуацију да БиХ неким чудом уђе у НАТО и са тренутних 1,33 одсто БДП-а, повећа издвајање за одбрану на два одсто, доведе властиту економију до издисаја, а онда се САД повуче из Алијансе и „кола крену низбрдо“.

Мислите да је ово немогуће? Ако је вјеровати Трампу, ово је сасвим реалан сценарио.

Један бивши амбасадор при НАТО пакту својевремено је изјавио за Њујорк тајмс да Алијанса може опстати четири године под влашћу Трампа, али сумња да ће издржати осам година. У истом листу смо могли прочитати да је НАТО значајно ослабио захваљујући немогућности држава чланица да издвајају довољно новца за одбрану, али и порастом национализма и ауторитаризма у Турској, Мађаркој и Пољској.

Ипак, Њујорк тајмс истиче да је најважни фактор слабљења НАТО сам Доналд Трамп који према овом листу више преферира Владимира Путина него европске савезнике. „Он је изградио навику да преиспитује Члан 5 – гаранцију узајамне одбране, што представља централни стуб европске безбједности посљедњих 70 година“, истичу у Њујорк тајмсу, додајући да Трамп често изјављује да САД неће бранити европске савезнике уколико одбију да „плате своје рачуне“.

Све ово је изазвало страх да би Трамп стварно могао повлачити неке потезе које би дугорочно нанијели штету НАТО пакту. Када је у једном моменту твитнуо да би се САД требало да повуку из Алијансе, амерички Конгрес је хитно реаговао. Тако је Представнички дом усвојио 22. јануара ове године „Закон о подршци НАТО“, који би требало да забрани Трампу коришћење државног новца у сврху плаћања трошкова изласка САД из Сјеверноатланске алијансе.

Међутим, стручњаци се слажу да би Трамп ипак могао да заобиђе Конгрес, у случају доношења одлуке о изласку из НАТО пакта. У том случају, претпоставља се да би европске државе преузеле управљање Алијансом, али да би пакт просто изгубио на снази. Све ове хипотезе, настале као реакција на Трампов став према НАТО, изазвале су низ расправа у којима крај Алијансе више не изгледа толико немогућ.

У том контексту је изакључак француског политиколога Франсоа Хајсбурга, да „иако НАТО и даље постоји, савез готово да више не постоји“. Он је ову тезу поткријепио аналогијом између цркве и релгије: „Црква и даље постоји, али је вјера испарила. Црква без религије губи своју мисију, тако да је ситуација веома, веома, веома озбиљна“. Другим ријечима, без обзира што бирократски механизам НАТО пакта функционише, његова суштина полако испарава.

У том смислу пишу за посљедњи број Форин аферса и Филип Гордон и Џереми Шапиро у тексту „Како је Трамп убио Атланску алијансу“. Према овим ауторима, НАТО пакт је мртав, а убица је лично Трамп. Чак ни будући амерички предсједник (аутори се уздају да то ипак неће бити Трамп) неће имати шансе да „оживи“ стару Алијансу, него ће на „пепелу прошлости“ морати успостављати ново савезништво засновано на много реалистичнијем погађању између Европе и САД, закључују Гордон и Шапиро.

Ова два аутора разрађују и другачији сценарио – шта ако Трамп поново побиједи 2020. године? У том случају НАТО би могао доживјети трансформацију у „популистичко, националистичко и расистичко партнерство између САД, Мађарске, Пољске, Италије и осталих“, чије би основне вриједности биле мржња према исламу и мигрантима.

Шта ако би се остварио овај сценарио? Да ли би НАТО и МАП и даље били приоритет Бакиру Изетбеговићу и Денису Звиздићу? Или шта би било да БиХ којим случајем уђе у НАТО у наредној години, а онда дође до трансформације по овом другом сценарију?

Шта онда? Како би Бошњаци опстали у неком савезу заснованом на исламофобији, из којег би Турска вјероватно прва изашла?

У јулу 2018. године уредништво Њујорк тајмса потписало је текст „Зашто је НАТО битан“ у којем се наводи да је након Хладног рата Сјеверноатланска алијанса добила сасвим нову намјену – одбрану муслимана на Балкану, а након „11. септембра“ – помоћ Сједињеним Америчким Државама у борби са тероризмом.

Према овој тврдњи, испада да је једина сврха НАТО пакта одбрана муслимана на Балкану и убијање муслимана на Блиском истоку и сјеверу Африке!

Било како било, не треба сумњати да управо овакву визију НАТО пакта имају бошњачки политички прваци, када условљавају формирање Савјета министара атланским интеграцијама, чак и на уштрб европске будућности и статуса кандидата.

На крају, прије него размисле да ли НАТО може да сачува будућност БиХ од дисолуције или сецесије, можда би требало прво да се запитају у којем правцу иде Алијанса. Да ли постоји реална могућност да их НАТО изневјери у њиховим очекивањима да ће силом дисциплиновати Србе и бранити БиХ од Републике Српске?

Можда не би било лоше да бошњачки политичари о томе поразговарају и са новим амбасадором Нелсоном, прије него што се одушевљено приме на већ познате флоскуле из америчке амбасаде.

Ко зна, можда ће им амбасадор искрено одговорити шта његови шефови Трамп и Помпео стварно мисле о очекивањима бошњачке политичке елите и вриједе ли све те заблуде новца, времена и европске перспективе, а можда чак и будућности БиХ.