ВРАЊЕШ: Америка брани своје „право“ на масовне ратне злочине без казне

Амнести интернешнл би да покрене само питање америчког убијања цивила у Сомалији

Прије неколико дана појавили су се наслови у иностраној штампи да Амнести интернешнл (АИ) оптужује САД за почињене ратне злочине у Сомалији.

Према извјештају америчког Министарства одбране, у ваздушним нападима прошле године погинуло је 326 особа у 47 налета авионима и дроновима. Само у јануару и фебруару ове године, америчка војска је извршила три ваздушна напада са 28 налета, при чему је настрадало 225 особа.

Иако Пентагон извјештава да су жртве искључиво припадници терористичке групе Ал Шабаб повезане са Ал Каидом, АИ сматра да је међу њима и одређен број цивила, због чега би неко морао одговарати. Међутим, поставља се питање – да ли би ове сумње могле довести до истраге, оптужнице и евентуалног суђења за ратне злочине?

Ако је судити по ранијим искуствима, одговор је дефинитивно НЕ!

У тексту из 2002. године под називом „Ратни злочини САД: од Кореје до Афганистана”, аутори Ленора Форстел и Брајан Вилсон праве ретроспективу свих ратних сукоба у којима је учествовала америчка војска у другој половини двадесетог вијека. Основно питање које аутори постављају у тексту гласи: да ли је војска САД у овим сукобима чинила ратне злочине?

Прва анализа односила се на Корејски рат и наређење америчког генерала Дагласа Мекартура да се изврше снажни ваздушни напади и да се униште све комуникације, инсталације, фабрике, градови и села јужно од ријеке Јалу. Током ових операција, амерички авиони избацили су укупно 636 хиљада тона бомби и 32 хиљаде тона напалма на градове и села Сјеверне Кореје.

Према званичним подацима, до краја овог рата 1953. године Сјеверна Кореја је изгубила трећину становништва.

Генерала Дагласа Мекартура никада ни једно тужилаштво није осумњичило за ратне злочине, иако jе захваљујући војним акцијама под његовом командом, САД прекршила Нирнбершку повељу.

Много веће размјере страдања и већи број америчких ратних злочина десили су се током Вијетнамског рата.

Професор Роберт Ходирн са Универзитета у Ричмонду подсјећа у свом тексту јавност на масакр у Ми Лају који је починила америчка војска. Истичући да ни данас нису познати детаљи ко је наредио покољ, али се зна да су млади амерички војници извршили маскар над 504 вијетнамска цивила за само четири сата, укључујући старије особе, жене, дјецу и бебе. У извјештају након покоља стоји да ни један војно способан Вијетнамац није био међу жртвама и да је код настрадалих пронађен само један комад оружја.

Жртве масакра у Ми Лају
Једини осуђени официр за злочине у Ми Лају био је потпоручник Вилијам Калеј, којем је прво одређена доживотна казна, да би касније била преиначена у три године кућног притвора.

Професор Роберт Ходирн пише да постоје свједочења да је потпоручник Калеј зграбио једну жену за косу, испаливши јој метак из пиштоља директно у главу, а затим је пуцао у бебу коју је настрадала жена држала у наручју. За Калеја важи да је или убио или наредио да се убије том приликом више од 100 цивила.

У августу 2013. године британски ББС објавио је текст под насловом «Да ли је Ми Лај само један од многих покоља у Вијетнамском рату?» Аутори тврде да се само овај масакр истиче у литератури, док је много других и тежих покоља сакривено од очију јавности. Као примјер наводе се још два маскара у Вијетнаму.

Први се десио крајем 1968. године, када је Девета пјешадијска дивизија америчке војске под командом генерала Џулијана Евела извршила покољ у делти ријеке Меконг. Због ове операције касније је генерал Евел добио надимак „Месар из делте”, јер је број жртава према америчким изворима прелазио 11.000 углавном цивила. Интересантно је да се генерал Евел до краја живота поносио тим надимком.

У другој операцији под називом „Speedy Express” исте Девете дивизије под истом командом, побијено је преко 7.000 цивила. Бивши војник те дивизије Дејвид Хакворт у својој књизи пише да је Девета пјешадијска дивизија, укупно одговорна за смрт преко 20.000 људи.

„Месар из делте” никада није био ни под истрагом за ратне злочине због командне одговорности. Умро је у 93. години као носилац бројних одликовања.

Током Вијетнамског рата америчка војска користила је артиљерију, ваздушне нападе, напалм и друга експлозивна средства, не рачунајући акције копнене војске, а стручњаци су израчунали да је укупна разорна моћ свог употребљеног наоружања еквивалентна снази 640 атомских бомби.

Подаци говоре да је преко 400.000 тона напалма бачено на вијетнамска села, а треба истаћи и да је америчка војска са око 20 милиона галона (око 91 милион литара) хемијског оружја, углавном дефолијаната и хербицида, опустошила једну седмину укупне територије Јужног Вијетнама, што је оставило дугорочне посљедице по здравље становништва. Такође, сматра се да је након Вијетнамског рата у земљи остало око 3,5 милиона нагазних мина као и око 300.000 тона неекслподираног оружја.

Према вијетнамским изворима од 1975. године до данас настрадало је око 40.000 Вијетнамаца од посљедица експлозије тих заосталих мина, граната, бомби и сл.

Амерички извори тврде да је њихова војска на територији Вијетнама убила око 2 милиона цивила, преко милион војника Вијетконга, док је 5.3 милиона цивила рањено, а њих преко 11 милиона расељено. С друге стране аутори Ленора Форстел и Брајан Вилсон располажу подацима да је укупно убијено преко 7 милиона становника Југоисточне Азије (Вијетнам, Лаос и Камбоџа) од стране америчке војске.

Наредни сукоб који ћемо узети као примјер јесте Заливски рат. У овом рату, према званичним подацима Црвеног полумјесеца из Јордана, од августа 1990. године до јануара 1991. године, настрадало је око 113.000 ирачких цивила од чега су 60% жене и дјеца. Важно је истаћи да је и у овом рату забиљежено енормно коришћење пројектила са осиромашеним уранијумом, чија радиоактивност је према Форстеловој и Вилсону резултовала порастом малигних обољења код ирачке дјеце, што је опет довело до пораста смртности дјеце за 380 процената. У периоду од августа 1990. до 1997. године, умрло је око 1,2 милиона ирачке дјеце од посљедица малигних обољења, али и наметнутих санкција од стране САД.

Крајем деведесетих година и сами смо осјетили суровост америчке војске, када су на српске територије са обе стране Дрине бачене десетине хиљада НАТО бомби и ракета. Поред тога, на Србију је бачено 1999. године око 5 хиљада касетних и графитних бомби, те на хиљаде пројектила са осиромашеним уранијумом. Посљедња студија о посљедицама НАТО бомбардовања Србије показала је да код дјеце узраста од 5 до 9 година, рођене послије 1999. године, постоји тенденција раста оболијевања од малигних болести.

На крају треба још споменути и „рат против тероризма”. Након напада од 11. септембра 2001. године, покренута је кампања против Авганистана такође са палетом забрањеног наоружања, почевши од хемијског и биолошког, па до оружја са осиромашеним уранијомом. Након тога услиједио је напад на Ирак, а према студији урађеној на ”Џон Хопкинс школи за јавно здравство”, оцјењује се да је од марта 2003. до јуна 2006. године настрадало укупно 655.000 цивила као посљедица америчких војних интервенција. Ту су још и Сирија, Либија и Јемен, а тренутно је немогуће доћи до података о тачном броју жртава.

Оно што је сигурно, у питању је на стотине хиљада настрадалих.

На крају да сумирамо. У различитим ратовима и конфликтима у којима су учествовале Сједињене Америчке Државе од краја Другог свјетског рата па до данас, стручњаци процјењују да број жртава америчке војске прелази укупан број од 20 милиона људи.

Ако изузмемо потпоручника Калеја и његов кућни притвор за убиство преко стотину цивила у Вијетнаму, ни једаном официру америчке војске никада није суђено за ратне злочине, од Другог свјетског рата до данас.

Шта више, САД уопште не прихватају јурисдикцију Међународног кривичног суда нити желе да потпишу Римски статут, без обзира да ли постоје докази да су њихови војници вршли ратне злочине у свим овим сукобима. Уз то треба додати да је ових дана амерички државни секретар Мајк Помпео запријетио истражитељима Међународног кривичног суда да се случајно не усуде да поведу истрагу о могућим ратним злочинима америчких снага у Авганистану, не презајући и од пријетњи санкцијама.

Дакле: САД су више од седам деценија у перманентном ратном стању, што је резултовало милионским жртвама широм планете. За то вријеме су користиле оружја забрањена међународним конвенцијама, чиниле покоље, нападале бојевим оружјем, убијале цивиле, мучиле, силовале, итд, а да ни један трибунал не смије ни да посумња да је амерички војник починио ратни злочин, а камо ли да покрене истрагу, подигне оптужницу која би евентуално довела до суђења.

Укупан број жртава током грађанског рата у Босни и Херцеговини на свим странама, мањи је од броја убијених ирачких цивила од стране америчке војске током пет мјесеци Заливског рата!

Нека то имају на уму сви они који сматрају да је Хашки трибунал мјесто на коме се утврђују и верификују коначне историјске истине које морамо слијепо да прихватимо да бисмо остварили бољу НАТО будућност.