ВЛАДИМИР УМЕЉИЋ: Политика Немачке према Србима до дан данас остала је иста!

1. Већ сам  наслов Вашег управо објављеног  историјског романа, „Вучји месец изнад куће Чарнојевића (Прилози за фамилијарну хронику)“ наговештава да сте  га  посветили дугом периоду српске историје,од 1690. када је патријарх Арсеније са Косова и Метохије покренуо Велику сеобу  па до до данашњих дана. Да ли сте овом књигом желели да, између осталог, подсетите  данашње колебљивце међу Србима, да је Космет наша вечна тема, да је тамо све почело и да се тамо  мора и окончати?

 

Ја желим да подсетим не само наше данашње колебљивце, већ и све не-Србе и нарочито анти-Србе, да је косовско-метохијска одредница наше историјске судбине од есенцијалне важности за наш народ и да се свако, ко инсистира на нашој духовној аутокастрацији, игра са ватром. Другим речима, ја их све молим да се посвете историјским чињеницама и да се одговарајуће просвете. Да не сеју више семе зла за неке будуће генерације, јер ничија није горела до зоре, зар не?

У том смислу би им и овај роман могао бити од користи, јер како је један компетентни познавалац књижевности (и историје) о овом роману рекао:

„Ово дело је изузетно погодно за упознавање српске (али и опште) историје, културе, научних достигнућа и политичких збивања од XVII века па дословце до данас. Једна врста пријемчивог, лако схватљивог уџбеника историје, који се чита без предаха, јер је све време одевен, увијен у књижевне хаљине, са елементима љубавне приче и криминално-шпијунског романа, трагедије и комедије, части и издаје у мирнодопским и ратним условима, људских слабости и издизања из њихових понора.“ Или како је пак јунак овог романа (из нашег времена), Уз то, у овом делу се не ради само о историјату фамилије Чарнојевића, већ и о трајању и опстајању човековог хуманистичког бића у профано-историјском и духовно-историјском контексту.

 

2. У више наврата истакли сте да би признавање независности КиМ представљало духовну кастрацију а затим и колективно самопоништење српског народа. Имамо ми ли данас као народ довољно изграђену свест о томе?

Имам поверења у наш народ и то упркос систематском расрбљивању, које траје од оне несрећне југословенске  заслепљености по завршетку Првог и Брозовог терора од времена Другог светског рата. И, наравно, упркос свим друго- и трећесрбијанцима, који се из разноразних разлога коцкају туђим новцем. Мислим или се барем надам да их је наш народ прозрео и ставио на место, које заслужују.

3. Уз остале карактеристике, ово је време  јачања аутократија,чији предводници су учили на искуству Калигуле, Хитлера, Стаљина, Волстрита… Колико снаге и самодисциплине треба да поседује данас један угледан национално мислећи истраживач историје попут Вас, како би остао на том путу?

Бављење народним послом није нити хоби, нити забава, већ животно опредељење, за које се наравно увек плаћа. То је већ знао велики кинески филозоф Лао Це, који је рекао: „Истина још ником није шкодила, осим онима који су је изговарали“. Но већ поодавно, заправо већ деценијама сам мишљења, фигуративно речено, да сам сувише стар, да бих кварио своју биографију.

 

4. Као човек који  већ деценијама живи у Немачкој, како се носите с чињеницом да и из те земље  долазе диктати о неопходности  „промене  свести српског народа“ и да притом упориште проналазе у  редовима  српских аутошовиниста?

 

Када је НАТО 1999. напао остатак српских земаља, гостовао сам на немачкој телевизији, Студио Феникс, и на питање о Хашком трибуналу рекао да је то политичка а не правна институција. Јер ако не, зашто тадашњи немачки министар иностраних послова није пред пред тим судом? Он је, наиме, доказано трећи немачки министар иностраних послова у 20 веку, после својих колега у царској па у Хитлеровој Немачкој, који је саодговоран да су Немци напали Србе у њиховој рођеној земљи и убијали их? А овог пта кршећи УН-Повељу и читаво међународно право? На то није дошао никакав одговор, што је увек један одговор. Другим речима, политика Немачке према Србима је до данас остала иста, само се средства и именовања мењају. Са тим морам не само ја да живим, већ и српски аутошовинисти, тја, није њима лако…

 

5. Пре него што Вам већ на основу наслова прилепе етикету српског шовинисте, треба рећи да се кроз Ваш роман  од 17. века до данас провлачи прича о часном пријатељству и верном побратимству једне фамилије косовско-метохијских Албанаца и фамилије Чарнојевића. Да ли би овакво штиво данас могло да има читаоце и међу Албанцима на Космету?

 

Да, убеђен сам у то, на Космету сигурно има итекако часних и поштених Албанаца, као што је то ова фамилија из романа. Мислим да им не би сметало да читају нпр.: „… да се већ на почетку романа назире а на крају недвосмислено препознаје једна надоносна спона, јача од свих доживљених страхота и ужаса, јача од понекад неподношљиво суровог живота и вечите тајне смрти. Јача, јер поред осталог превазилази и све националне предзнаке и разграничења. Та спона и лучоноша наде, Милоше, то је вековно пријатељство између једне српске фамилије, наше, и једне фамилије косовско-метохијских Албанаца, које је преживело и Велику сеобу Срба у XVII веку, и балканске и светске ратове, и показала се јачом и од ових последњих међусобних крвљења и хватања за гушу на крају XX века… И од свих светских зломоћника и сејача отрова. Ти људи су давали главе једни за друге. “

 

6. Осмислили сте термин за геноцид над Србима назвавши га  „Србоцид“, што је пандан термину „Холокауст“ за страдање Јевреја у Другом светском рату. Користе га већ деценију и по научници у свету,а зашто код нас још увек није укорењен?

 

Тја, то није питање за мене, већ за „оне друге“. Но за све је потребно време, убеђен сам да ће се временом тај terminus technicus одомаћити и код наших историчара, да ће увидети корисност брзог препознавања геноцида хрватске државе 1941-1945.

 

7. Верујете ли да би ватикански архиви могли битно добринети употпуњавању истине о Јасеновцу, страдањима Срба у НДХ, као и о улози Степинца у том страшном периоду наше историје?

 

Да, верујем, уколико они икада буду заиста, потпуно отворени.

 

8. Како доживљавате то што у јеку акције хрватских историчара- ревизиониста  да драстично умање бројке о српским жртвама  у НДХ и јасеновачком логору, слично данас раде и поједини челници музејски установа у Србији?

 

Лицитирање бројем жртава је нељудски чин, у читавој дискусији је потребно више толеранције а мање острашћености. Када заклети статистичари тврде да број жртава по статистици не прелази негде око 100.000 а ја кажем да по свеукупности историјских извора тај број иде на стотине хиљада и при томе се позивам на теорију вероватноће, сестру-близнакињу статистике, са којом заједно чини област математичке стохастике, они одмах повичу – то је ненаучно, он је аматер и штеточина! То су, наравно, којештарије јер ко овде врло ненаучно пориче научност математичке теорије вероватноће?

 

9. Како, закључно, као теолошки образован човек поцењујете положај СПЦ у Србији и региону? Да ли би  сви  ти неутемељени и неумесни напади на СПЦ и патријарха  из региона (из ЦГ, Хрватске…) могли да утичу на Србе да постану још приврженији својој цркви?

 

Сви ти напади су заправо комплименти за СПЦ и потврђују исправност светосавског православљања Господа. Истовремено, они потврђују страх дотичних, који свој новокомпоновани идентитет односно службу недобронамерним светским зломоћницима граде превасходно на антисрпству. Светосавље је главна препрека при прижељкиваној „промени свести“ у Срба и антитеистичке снаге на Западу су у међувремену регрутовале значајан број припадника своје пешадије на лицу места – да ли су то властољубиви политиканти из окружења, евроатлантски и врло ах! прогресивни гласноговорници из српских редова или пак, за бојати је се, шта више цариградски патријарх са својим екуменистички офарбаним растакањем и расколима изворног православног хришћанства.

Надам се, још једном, да их је наш народ прозрео и да зна шта му је чинити, наиме, остати веран својим коренима, свом суштинском бићу.