ВЛАДИМИР УМЕЉИЋ: О ИСТОРИЈСКОЈ ИСТИНИ И „ДИМНИМ БОМБАМА“

ЧЕЛНИКА БЕОГРАДСКОГ МУЗЕЈА ЖРТАВА ГЕНОЦИДА

Интервју о Јасеновцу, који су (не само)

највеће српске новине одбиле да објаве (октобар 2023.)

Разговор са историчаром, православним филозофом и књижевником Владимиром Умељићем о његовом новом научном делу у издању издавачке куће „Прометеј“, Нови Сад, чија промоција се очекује на предстојећем Сајму књига у Београду (недеља, 22.10.2023. у 15.00).

Питање: Ви се деценијама бавите и докторирали сте на тему мултидисциплинарног истраживања феномена геноцида. Ускоро ће бити представљено Ваше ново научно дело у два тома, први је научно-историјски на тему Србоцида, геноцида над Србима у хрватској држави 1941-1945: „Када мртва уста проговоре (О Србоциду хрватске државе 1941-1945.)“ а други се бави теоретским, језичко-филозофским разматрањем питања истине: „Истина у свету релативизма и нихилизма или како се влада људима“. Где се налази веза између ове две области?

Одговор: Излишно је тражити неку спољну везу, ради се у принципу о истој тематици, о суштаственом императиву откривања и одбране историјске истине, као неопходног темеља сваког хуманизма, етике и морала а тиме и човековог конститутивног бића. Веза је значи унутрашња а тежња постизање што већег синергичког ефекта просвећивања.

Јер ако се историја накнадно, у орвеловском смислу и сопственом интересу преиначује, ревидира и фалсификује, онда је то крај сваке културе и поништавање духовног наслеђа људске цивилизације.

И – то је крај и људске слободе, јер ако почне да се прихвата принцип: „Истина је лаж!“, онда сходно томе важи и она круна римокатоличког релативизма, из пера оснивача језуита Игнација Лојоле: „Црно је бело, ако моја црква то каже!“, односно Орвелово „Слобода је ропство!“

Човек више није човек, он постаје убога, бесловесна креатура, нечији посед.

Питање: О овој основној интенцији Вашег дела говори и наслов уводне рецензије академика САНУ, проф. др Мире Радојевић: „Ова књига даје наду да истина не може остати скривена“. Шта је међутим ново, што читалац може да очекује у односу на, како кажете, „суштаствени императив откривања и одбране историјске истине“?

Одговор: Читалац може као прво да очекује понеке нове, потпуно непознате или нашој – стручној и општој – јавности недовољно познате исказе, сведочанства преживелих жртава о истини Јасеновца и Србоцида хрватске државе 1941-1945. То оправдава и једну осмишљавајућу допуну наслова, наиме – када мртва уста невиних жртава проговоре, она говоре само истину.

Као друго, врло систематски и само на основу проверених и проверљивих историјских извора тематизовану улогу не само хрватског римокатоличког клера у Србоциду, већ и активно учешће Ватикана, чијим „Пацовским каналима“ су по завршетку Другог светског рата хиљаде и хиљаде хрватских и немачких геноцидних злочинаца побегле од руке правде.

На исти аргументовани начин је представљена саучесничка активност англосаксонских сила, САД и Велике Британије при овом пројекту, које су и саме спасиле десетине хиљада дотичних злочинаца, поред осталог и читаву украјинску СС-дивизију, чији следбеници у наше време воде тј. пре настављају рат против Русије и свега руског.

Што се тиче доприноса завршног дела ове књиге борби за историјску истину, овде би поново било примерено модификовати, проширити наслов овог разматрања – када мртва уста непокајаних починитеља злочина проговоре, она у принципу изговарају лажи.

Јер овде се представљају и анализирају они, који релативизују и шта више поричу и саму чињеницу Србоцида, масовног и стравичног геноцида над Србима у и од стране хрватске државе 1941-1945.

То малтене већ од краја Другог светског рата чини велики део хрватских историчара и припадника других њихових водећих елита, но овде је тежиште на њиховој актуелној немачкој „перјаници“, на историчару Александру Корбу, који неуморно тврди да се у хрватској држави 1941-1945. није догодио геноцид над Србима, да је то само „српска измишљотина, лаж и митоманија“.

Та „перјаница“ је, дакле, у научном смислу превасходно барјактар тзв. контрафактичке историје, која се свесно бави нереалним спекулацијама и не осећа се ни у ком случају обавезном чињеницама, односно историјској истини.

А о моралном, етичком, хуманистичком аспекту овог става – да и не говоримо.

Поразно је сазнање да он налази подршку не само у горе ословљеним хрватским круговима, већ и међу званично највишим српским ауторитетима за ова питања (по додељеним им звањима и функцијама), окупљеним управо око наше најважније институције у том погледу, око београдског Музеја жртава геноцида, поименце код његовог дугогодишњег директора Вељка Ђурића Мишине, председника Управног одбора Музеја, владике Јована (Ћулибрка), чију линију како изгледа следи и нови директор Дејан Ристић, у најмању руку при замагљивању суштинске проблематике.

Јер овај последњи актуелно не престаје да у медијима хвали своје саборце и себе, и да се притом превентивно заклања иза државе, као што то и епископ Јован исувише радо чини у односу на СПЦ. Цитат:

„Активним деловањем председника Управног одбора Музеја жртава геноцида епископа Јована, дугогодишњег директора Музеја историчара професора др Вељка Ђурића и читавог стручног тима ове установе културе од националног значаја, на научном и јавном пољу, а у пуном сагласју и координацији са највишим државним органима Србије и Републике Српске (…)“.

У једном погледу Дејан Ристић несумњиво има право, ради се заиста о врло „активном деловању“ истих.

Питање: Само моменат, контроверза око броја жртава Јасеновца додуше не престаје и врло је присутна у јавности и…

Одговор:… и представља превасходно бацање „димних бомби“, које непревидиво (и успешно) одвлаче пажњу јавности од суштинске проблематике, дакле од фактичке и делотворне подршке истих дотичном Александру Корбу, здушном и очигледно животно посвећеном порицатељу и саме чињенице геноцида над Србима 1941-1945, при чему је он само део једног систематског и промишљеног пројекта, онај пословични „вршак леденог брега“.

Питање: Шта подразумевате под „бацањем димних бомби“? Број жртава Јасеновца је изузетно важна тема.

Одговор: Изузетно важна и изузетно сензибилна, али не и одлучујућа, јер у научном смислу речи квантитет жртава не одлучује о квалитету злочина, о карактеру злочина геноцида.

И – тај број је отворен, неутврђен, непознат, дискусија о њему је легитимна и неопходна.

Мој лични став одудара од устаљених „фронтова“ и гласи, да свеукупност историјских извора легитимише поставку о реду величине од стотина хиљада жртава, ослањајући се при томе на математичку теорију вероватноће, засновану на аксиомима Андреја Колмогорова, која заједно са статистиком чини област математичке стохастике.

Свако експлицирање тврдње, дакле, о дефинитивних 80.000 или 100.000 жртава Јасеновца је у најмању руку неодговорно, јер недовољно утемељено (недовољно података = недовољан резултат), али и став о 750.000 па до 1.000.000 или више, нема упориште у горе наведеним научним параметрима.

Ту поставку сам, иначе, представио и образложио већ 2014. у једном објављеном научном раду. Обавештење за све скептике, тај реферат је прихватио лично академик проф. др Србољуб Живановић, као председавајући Шесте међународне конференције о Јасеновцу у Бањалуци, и уврстио га у дневни ред, и у Зборник конференције.

И то упркос свом ставу, којi се врло разликује од мог.

Не ради се, значи, о тражењу некаквог компромиса између ова два у јавној дискусији доминантна става, што је ионако безизгледно, већ о покушају трезвеног размишљања о аргументима, који стоје на располагању.

То, међутим, овде није тема.

Но фокусирањем пажње јавности скоро искључиво на то отворено питање, систематски се замагљује чињенично стање, да горе ословљени „званично највиши српски ауторитети за ова питања (по додељеним им звањима и функцијама)“ већ годинама позивају Корба на научне конференције (Београд 2016.) и симпозијуме (Загреб 2019.) и стављају му на располагање десетине страница у званичном гласилу Музеја жртава геноцида, у Годишњаку за истраживање геноцида (св. 12/1, 2020.), да би овај излагао и заступао своје ставове.

Они дакле не једном, већ годинама и годинама консеквентно покушавају да у име српског народа-жртве злочина геноцида дају научни и етичко-морални легитимитет некоме ко заступа став да се „у хрватској држави 1941-1945. није догодио геноцид над Србима“, да је та тврдња „само једна (велико)српска националистичко-комунистичка конструкција, гајење циничног култа жртава, лаж српског свештенства и власти, митоманија“, да су само „наводно крволочне“ усташе били у суштини „сањари и визионари“, које су Срби „перфидно сатанизовали“, итд.

Циљ коме Александар Корб својим апсолутно бесрамним историјским ревизионизмом дакле тежи а они очигледно и нажалост форсирају, промовишу и подржавају, ја означавам као потенцијално завршни геноцидни чин:

„Убијање историје = убијање националне свести = убијање нације“.

Али фокус јавности се, још једном, фиксира на контроверзу о (важном, али не и одлучујућем) питању броја жртава, „димна завеса“ се ревносно храни увек новим „димним бомбама“, једном је то „Српски ревизионизам историје путем преувеличавања броја жртава, као државни пројекат Србије и Републике Српске (…) Поставља се питање етике у струци историчара (…) У Србији струка не постоји“, потом једно слабачко „Не, то заправо није државни пројекат Србије и Републике Српске, већ парадржавна иницијатива“, тако владика Јован (Ћулибрк); или пак „Против владике Јована, мене и Музеја жртава геноцида се води харанга од стране злонамерних српских незналица, шарлатана, аматера и полуобразованих примитиваца“, тако својевремено Вељко Ђурић Мишина и сл.

Они дакле, фигуративно речено, као и обично потежу мачеве а Дејан Ристић подиже штит: „… радимо у пуном сагласју и координацији са највишим државним органима Србије и Републике Српске.“

Наводни српски ревизионизам историје (отворено питање броја жртава) као покриће (замагљивање) правог ревизионизма историје (у хрватској држави 1941-1945. није извршен геноцид над Србима)?

Јер у Србији ето историчари као струка нити постоје, нити ти непостојећи поседују етику (sic!), док је само етички простирати црвени тепих једном Александру Корбу и аплаудирати му? А ко подигне глас против тога, тај је незналица и аматер, шарлатан и уз то по могућству још државно-парадржавни интригант, који води злонамерну харангу?

Питање: Владика Јован је највиши представник СПЦ за ова питања. Вратимо се још једном на Ваше речи „Дејан Ристић не престаје да се заклања иза државе, као што то и епископ Јован исувише радо чини у односу на СПЦ“. Плашите ли се да би могла да дође критика, да Ви овим нападате и Српску православну цркву?

Одговор: То ни у ком случају није тако, мада ме такво оцрњивање заправо не би изненадило. Али то не би била критика, већ покушај бацања још једне „димне бомбе“. Јер као прво, ко зна боље од СПЦ да свако заступање некакве људске „непогрешивости“ нема никакве основе, па макар то тврдио и римски папа?

Зашто, како би онда један српски архијереј требало да захтева, да претендује на тај статус, да важи као „непогрешив“, односно да се постави као онај француски апсолутиста Луј XIV и (аналогно) изјави: „СПЦ, то сам ја!“?

А као друго, нема ниједног аргумента који би подржао такву тврдњу тј. клевету.

Владика Јован а не СПЦ промовише Корба, који после убиства стотина хиљада православних Срба, међу њима стотина српско-православних свештеника и рушења стотина српско-православних Божијих кућа у хрватској држави 1941-1945, тврди да то није био геноцид, већ да се при тој ознаци само ради о „српској циничној измишљотини и митоманији“.

Који пише у својој дисертацији, поред осталог: „Сва сведочења очевидаца из редова немачких нациста и италијанских фашиста са лица места су безвредна, јер су они пак „све информације и податке преузели од српских националиста (стр. 16, 17, 18, 24, 25) и од српског православног свештенства“ (стр. 35)“.

Остаци тог десеткованог, мученичког српског свештенства би, значи, требало да су подметали немачким и италијанским окупаторима своје пропагандне лажи, да су тако рано и успешно изманипулисали своје непријатеље, прогонитеље и поробљиваче, и окренули их за 180о против њихових хрватских савезника тј. штићеника?

И тај исти Корб добија позиве на научне скупове у српској организацији, ужива добродошлицу и гостопримство највишег представника СПЦ за ова питања? Више него оправдано питење је – где је владика Јован код њега сагледао „етику историчара“? Или уопште историчара? Осим ако се, још једном, не ради о тзв. контрафактичкој историји, која се бави спекулацијама а апсолутно независно тј. супротно од историјске истине.

Шта би било, када би неко у научну и општу јавност изнео тврдњу, да су „сва сведочења немачких нациста и италијанских фашиста са лица места у време Холокауста безвредна, јер су они пак све информације и податке преузели од јеврејских националиста и од јеврејских ортодоксних рабина“?

Још једном – владика Јован а не СПЦ, најважнија и највреднија институција српског народа, тако да је и сам наговештај да би она тематизовањем ове проблематике могла да буде „нападнута“ бесмислен, апсурдан.

Јер СПЦ, следећи Христу, заступа и брани само и искључиво истину, од свих човекових спекулација, интереса и слабости независну истину, и то искључује и теоретску могућност да би икада могла да се приклони језуитском: „Црно је бело!“ и подржи некога, као што је овај немачки ревизиониста историје и његови истомишљеници.

А то су они, који стоје и иза бесловесне, бестидне тврдње о „усташким сањарима и визионарима“, иако су исти, како је већ 1944. посведочио један (у овој књизи цитирани) преживели заточеник Јасеновца, својевремено у логору на сав глас певали:

„Павелићу, Павелићу дај нам већу власт, да кољемо српску децу, да топимо маст!“

Управо трубадурски распевано, минезенгерски романтично, нежно, сањалачки, зар не?

Радило би се, дакле, о само још једној „димној бомби“, овог пута у служби замагљивања истине о делању ових званично највиших српских ауторитета за дотична питања (по додељеним им звањима и функцијама) у корист Александра Корба, који све чини да поништи историјску истину о Србоциду хрватске државе 1941-1945.

Но оно што је неупоредиво важније од свих могућих реакција овде ословљених, то је да се сви одговорни подробно упознају и суоче са овим алармантним чињеничним стањем ствари и заузму одговарајући став, извуку праве консеквенце из тога.

Другим речима, да размисле о сопственој одговорности за, како је српска премијерка Ана Барнабић 13.09.2023. јавно огласила, „пуну и безрезервну подршку Владе Републике Србије целокупном тиму Музеја жртава геноцида“.

Да ли је она размислила, да тиме уједно даје и „пуну и безрезервну подршку Владе Републике Србије“ и промовисању Александра Корба и његове експлицитне тврдње, да се „у хрватској држави 1941-1945. није догодио геноцид над Србима“, за које је одговоран „целокупни тим Музеја жртава геноцида“, мада на првом месту наравно његови челници?

То се наиме, по уклањању „димне завесе“, испоставља као сасвим другачија ситуација и сасвим други ниво одговорности, него при давања подршке једној страни при дискусији о (отвореном, јер неутврђеном) питању броја жртава Јасеновца, зар не?

Питање: Но сложићете се да владика Јован ословљава право питање, када подвлачи да „на српским универзитетима до данас није одбрањен ниједан докторат о Јасеновцу“?

Одговор: Да, то неупитно јесте један врло велики дефицит, но шта ако себи дозволимо да то за тренутак посматрамо у контексту увек нових најава у јавности, да он већ годинама ради на свом докторату? Тада теоретски није немогуће, односно у најмању руку не би било изненађујуће, да он то сада „уводи у игру“, јер има намеру да „уђе у историју“ као први, који је то учинио.

Такав наум би одговарао, био достојан његовог политичког талента и (у принципу) врло професионалног, планског иступања у јавности са циљем достизања статуса што неприкосновенијег ауторитета, али и његовог несумњивог интелектуалног капацитета.

То би, додуше, било донекле проблематично, јер владика Јован није школовани историчар а за одбрану доктората наука је неопходан и одређени број претходно објављених научних радова на ту тему, зар не?

За то наиме нису довољна пука медијска јављања, као нпр. када га једна новина („Недељник“ бр. 189, 27. август 2015.) апострофира као „највећег стручњака СПЦ за Холокауст и Други светски рат“, односно када га неко означи као „једног од најпризнатијих историчара Холокауста у Европи“ (НСПМ, 10. март 2021.).

Но, као прво, тешко да би ови медији могли да наведу иоле релевантне изворе тј. његове објављене научне радове, који би доказали овакве тврдње. А као друго, медијски хвалоспеви утичу наравно на јавно мњење, али не могу да служе као референце при докторским студијама.

Да би се избегли неспоразуми – успешно апсолвиране студије јужнословенских језика и књижевности, теологије и јеврејске културе епископа Јована заслужују без икакве сумње примерено поштовање и само је логично да он своје образовање једног дана крунише докторатом.

И зашто заправо не о Јасеновцу? Јер та тематика поседује многе аспекте, не само историографски, она заслужује и захтева дакле мултидисциплинарни приступ а он се, као што знамо, на свој начин бави том тематиком.

Мада можда ће та част допасти његовом следбенику, тренутном директору Музеја жртава геноцида, Дејану Ристићу, који не престаје да бескомпромисно захтева, да се „овом тематиком смеју бавити само стручњаци“?

Као што и приличи једном историчару, стручњаку са тежиштем рада на „дипломатској историји (српско-британски и српско-француски односи крајем 19. и почетком 20. века; југословенско-алжирски односи од 1954. године)“, уз то преводиоцу и сценаристи, стручњаку за историју културе, као и за „митове и заблуде српске историје“, тако подаци из његове званичне биографије.

И са једним јединим наведеним стручним семинаром и објављеним радом, који додирује тематику геноцида („Семинар о образовању о холокаусту у Меморијалном центру „Јад Вашем (Јерусалим, Израел), 2008.“, јер нпр. његов стручни рад „Посета председника Јосипа Броза Тита ДНР Алжир 1965“ очигледно не лежи у тој области.

Али овако или онако, шта ћемо ако се у том хипотетичком случају испостави да је идеја-водиља при томе или чак, не дао Бог, да је ментор дотичног доктората, без обзира на номиналног аутора, један проф. др Александар Корб? Можда уз свечано обзнањивање, да је исти у међувремену, следећи наводно Христу, постао још један пример покајничке метаморфозе фарисеја Савла у апостола Павла?

И то би, наиме, било достојно интелектуалног капацитета (и политичког талента) владике Јована, мада би, руку на срце, он морао да још поради на својим реторичким квалитетима, али и још више на много промишљенијим јавним иступима.

Јер, примера ради, у реду је и позитивно када он истиче своју вишегодишњу сарадњу у Јад Вашему, али када он ову институцију гордо прогласи „својом кућом“, човек не може а да се у чуду не запита – а шта је онда за њега СПЦ? Можда – викендица?

Или пак када он после једног укора највишег органа СПЦ изјави недавно у загребачком Глобусу „да се осећа као Ђордано Бруно“. Да ли је препознавање (непревидиве) историјске паралеле – Свети Синод СПЦ као римокатоличка инквизиција а он као невини мученик – заиста само асоцијација злонамерних дилетаната?

Одговор на ово конкретно питање о докторатима представља међутим само хипотетичка размишљања у смислу једног мисаоног експеримента. Но с обзиром на горе кратко оцртано стање ствари, сложићемо се, није баш без основа.

Надајмо се да то није и неће бити тако.

Питање: Навођење свих ових чињеница звучи заиста поражавајуће, али и као велико бреме за ословљене, и тешко да неће доћи до њихове реакције. Очекујете ли да они увиде проблематичност, неодрживост овог свог делања или пре тужбе, судске процесе?

Одговор: Њихово самопреиспитивање и извлачење правих консеквенци би било најпоштеније и најкорисније у односу на општу ствар, која је од научног и моралног значаја (а успут и од националног интереса), али искуствено нисам оптимиста у том погледу.

Ово друго ме не интересује, очекујем додуше њихов уобичајени начин третирања неистомишљеника – личне нападе, дифамирања, презрива ниподаштавања, „ниске ударце“, увреде и сл. што је исто тако једна врста „димних бомби“, али – тужбе и судске процесе?

Тешко да ће бити толико неразумни и одлучити се за такав „аутогол“, јер ја за све што износим, имам непорециве, проверене и проверљиве изворе, аргументе, доказе, које они једноставно – немају.

А при једном судском процесу је бацање „димних бомби“ пре контрапродуктивно, рекао бих, тако да сумњам да ће изабрати тај пут, јер то би истовремено био јавни процес њима, њиховом делању и ставовима.

Али ко зна, можда ће пожелети да судски докажу, да сам и ја само још један српски „незналачки шарлатан“, „дилетант“ и „полуобразовани примитивац“? И да су сходно томе Ноам Чомски, Јелена Гускова из Руске академије наука, академик Мира Радојевић, покојни академици Зоран Константиновић и Милорад Екмечић, митрополит Руске заграничне цркве у Немачкој, Господин Марко и други, који су позитивно вредновали мој научни рад, само подлегли некаквој заблуди или шта више део некакве парадржавне завере и злонамерне харанге?

Као и Смиља Аврамов, која ме је својевремено уврстила у „десет часних и храбрих српских интелектуалаца“?

Но, још једном, то је њихова ствар и одлука, и не интересује ме лично, већ само у контексту борбе за историјску истину. Сваком своје или као што је својевремено у Јасеновцу рекао Свети Вукашин Клепачки:

„Само ти, дијете, ради свој посао.“