ВЛАДИМИР ЛЕПОСАВИЋ: Немам право да поднесем оставку

Министар правде Владимир Лепосавић поручио је да неће поднијети оставку и да су га бирали представници народа, а не страни савезници.

Његово обраћање грађанима преносимо интегрално:
Поштовани грађани,

Обраћам вам се поводом Предлога за разрјешење са функције министра правде, људских и мањинских права који је Предсједник Владе упутио Скупштини Црне Горе 06. априла 2021. године.

У најави ове одлуке, као и у њеном образложењу, налази се само једна тачна тврдња, а то је да је предсједник Владе свим члановима пружио слободу у раду. Искрено сам уважавао тај став као посебну демократску вриједност и према њему се односио са пуном моралном и професионалном одговорношћу, поступајући у корист Владе и грађана који су је преко својих посланика изабрали.

Непријатно сам изненађен сада изнијетом тврдњом да је моје јавно дјеловање наводно „од почетка у великој мјери одступало од званичних ставова Владе и Споразума који су 8. септембра 2020. године потписали лидери коалиција парламентарне већине“. Једна од обавеза преузетих овим Споразумом гласи на „одговорно спровођење свих међународних обавеза“. Ово подразумијева и обавезу свих чланова Владе Црне Горе да не забораве да нас нису изабрали страни савезници, већ грађани посредством својих посланика.

Јасно сам казао да не негирам нити релативизујем пресуђени злочин геноцида у Сребреници и да на то немам право. Посланичко питање је гласило да ли бих ја признао злочин геноцида. То питање је дио уобичајене, монструозне политике ДПС-а којом се изазива раздор и међусобно завађање. Био сам свјестан да ово посланичко питање није било постављено из добре намјере нити да би допринијело поштовању међународних обавеза и оздрављењу друштва. Постављено је да би се сурово манипулисало трагичним осјећањима свих грађана који имају исту националну припадност као и ја. Ово питање се увијек поставља само министрима и јавним функционерима који су Срби, зато што они који га постављају посебно рачунају на чињеницу да су небројене жртве српског народа остале без сатисфакције и задовољења правде. Управо овај осјећај неправде константно изазива сукобе на свим нивоима друштва и спрјечава истинско помирење. Знајући то, сматрао сам да је неморално и нестручно да на ово питање одговорим неодређено. Одговор на ово питање сам дао и као човјек и као члан Владе.

На исти начин сам изрекао и свој став о Хашком трибуналу. Уважавам обавезност одлука тог суда, али задржавам право да изнесем критички став о његовом раду, као што се то уобичајено чини у јавном говору у свим европским и цивилизованим земљама. Изношењем критичког става, не намјеравам да поништим важност одлука овог суда. Моја намјера је да освијестим јавни дијалог како би се препознала и уважила патња осталих жртава грађанског рата, а са циљем да се, коначно, са транзиционе правде пређе на истинско помирење. Сматрам да разлог због којег сам изрекао критику о раду Хашког суда не заслужује да буде прећутан нити да сам том критиком угрозио углед земље.

Изнио сам јасан став и стручно утемељен коментар о ономе што су други спремни да напусте и при најмањој пријетњи остављајући друштву да се вјечито носи са манипулацијама, наметањем кривице и непријатељством. Зато немам право да поднесем оставку, иако сам увијек спреман, као што сам то већ учинио, да се извиним свакоме кога су моје ријечи повриједиле.

Уосталом, непосредно након сједнице Скупштине, добио сам честитке за искрен, умјерен и стручан одговор на злонамјерно посланичко питање. Ове честитке сам добио од чланова Владе, али и од чланова све три коалиције парламентарне већине. Након тога, када се захуктала медијска хајка против мене, моје колеге и пријатељи су утихнули и почели да мијењају ставове, један по један. Не осуђујем их, јер сам најбоље свједочим колико је медијски притисак тежак. Надам се, међутим, да ће и они разумјети мене што нећу и не могу да дам оставку у дивљем галопу мијењања ставова и ситуационог морала.

Стога, оцјена предсједника Владе да „министар игра на питању које се допада одређеном дијелу јавности“ није тачна, а није ни примјерена. Министар не игра, већ је заложио своје име, професионални углед, па и сам живот за оно у шта вјерује и што схвата да је његова дужност као јавног функционера. Супротставио сам се ДПС злу истином, желећи да се прекине њихова манипулација.

Остали разлози за моје нагло разрјешење се односе на мој коментар о закону о амнестији и на мој рад на тужилачким законима. По ријечима предсједника Владе, „они су ми прогледали кроз прсте“. Будући да нисам учинио ништа незаконито, нема потребе да ми било ко гледа кроз прсте. Наиме, прокоментарисао сам поступак суђења за случај „државни удар“ у складу са европским стандардима о независности судства. Ово је потврђено и одбацивањем кривичне пријаве која је овим поводом поднијета против мене, иако не бих промијенио став о спорном судском поступку ни у случају да је тужилаштво одлучило другачије.

Оптужен сам и за то да сам „довео до свађе са међународном заједницом“ својим радом на тужилачким законима. Шефови посланичких клубова позвали су ме касно у ноћ, без претходне најаве, да ме упознају за предлогом измјена тужилачких закона. Рекао сам им што и предсједнику Владе исте те ноћи – да је њихова идеја добра, али да је рок за усвајање сувише кратак и да влада тек треба да припреми мишљење. Након међусобних консултација, шефови посланичких клубова су се сагласили да пролонгирају рок за усвајање ових закона. Од тада, Министарство правде, људских и мањинских права је интензивно радило на предлогу „амандмана“ и спровођењу захтјевних консултација са Венецијанском комисијом, како би се постигло рјешење којим ће сви бити задовољни. Представници међународне заједнице који су учествовали у овом послу су ми на томе посебно захвалили. Управо су предлози које је Министарство правде, људских и мањинских права усагласило са Венецијанском комисијом, јуче проглашени од стране потпредсједника Владе прихватљивим рјешењем.

Разлози који су наведени за моје разрјешење игноришу резултате које је постигло Министарство правде, људских и мањинских права. Претходно сам, са својим најближим сарадницима, уложио надљудске напоре да се спроведу интензивне консултације са вјерским заједницама и посланичким клубовима, како би се, на захтјев грађана, у најкраћем року усвојио Закон о слободи вјероисповијести, као и да исти буде уредно и без опструкција објављен у Службеном листу, јер је само тако могао да ступи на снагу. На исти начин сам приступио обавези припреме Темељног уговора са Српском православном црквом. Иако је нацрт тог Уговора био припремљен много раније, он није био у потпуности усаглашен. Предсједник Владе је био упознат са чињеницом да је постојала опасност да тај Уговор не буде склопљен у скорије вријеме, имајући у виду бројне политичке факторе, могуће злоупотребе и чињеницу да спор око чак и једне једине ријечи може да спријечи закључење таквог споразума.

Посао усаглашавања текста споразума сам успјешно обавио, чиме је предсједнику Владе омогућено да закључи Темељни уговор са другом страном кад год то уговорне стране пожеле – без бојазни да тај споразум, као и нови Закон о слободи вјероисповијести, икада може бити правно оспорен.

Предсједник Владе је учинио преседан и јавно предложио да министар правде, људских и мањинских права директно учествује у припреми закона који су иначе у искључивој надлежности других ресора, као што је закон о поријеклу имовине у надлежности Министарства финансија, а закон о држављанству у надлежности Министарства унутрашњих послова. То сугерише да мој рад у законодавним стварима није био баш тако незадовољавајући.

Захвалан сам на прилици коју сам добио 4. децембра 2020. године да у својству министра правде, људских и мањинских права служим грађанима и предводим реформе у циљу успостављања владавине права и елиминисања система корупције и криминала који је владао 30 година. Наставићу да вршим ту дужност докле год ми Скупштина Црне Горе даје то повјерење.