Владимир Димитријевић: Школе по кафкијанском моделу

Орвел, Хаксли и Кафка

До сада су се у свету остваривала два типа тоталитаризма: орвеловски (комунистички, логорски) и хакслијевски („врли нови свет“ као мешавина Дизниленда и Гулага, са мноштвом сексуалних, а мањком политичких слобода). Сада, пак, настаје нови тип тоталитаризма, који је, пре свих „корона догађаја“, био само у заметку.

Свет који ствара глобалистичка олош – елита, оних 0,666% „илуминираних“, свет је Франца Кафке, који је, пред своју смрт, говорио младом чешком писцу Густаву Јаноуху: „Ускоро ће нам бити потребна дозвола да изађемо у сопствено двориште“. Кафка је такав свет описао у „Процесу“, којим доминира (бес)поредак сна (као у кошмару – бежиш од опасности, али трчиш у месту, а логика свакодневице је сасвим испретурана). У чувеном роману великог писца, Јозефа К. хапсе, али он може да иде на посао; судница у којој га саслушавају налази се на периферији града, у трошној, сиротињској згради; уместо књиге закона, на судијином столу је зборник лоших порнографских цртежа; џелат у остави банке у којој је Јозеф запослен туче двојицу полицајаца који су му, приликом објаве хапшења, појели доручак; сви знају о његовом процесу, само он не зна за шта је крив; чак је и свештеник који му приступа пуки чиновник суда. На крају, убијају га џелати који личе на ислужене циркузанере, и који као да се снебивају да му зарију нож у срце.

Произвољности

Све што се дешава око корона п(л)андемије слично је Кафкином свету. Узмимо само причу о вакцини: кажу да су пронашли вакцину за болест о којој се још увек не зна потпуна истина. Мере заштите су произвољне: носе се маске чак и тамо где нема много људи, али и не носе се маске, чак и тамо где има много људи… До пре извесног времена, на сахрани је могло да буде до десет присутних, а у кафићу је седело стотину њих. Маске су, углавном, постале форма, јер, да би биле суштина, треба их (ако су хируршке) мењати на свака два сата, а то скоро нико не чини; текстилне маске не вреде баш ничему, и ни од каквог вируса не штите. Али, морају се носити. То је ритуал нове, „корона религије“. Неко је заповедио, однекуд, као што је неко наредио да Јозеф К. буде ухапшен, а он никад не сазна због чега.

А ми слушамо. И чекамо џелате, који ће личити на ислужене циркузанере.

Паника у школском систему

Усред кафкијанског света, отпочела је нова школска година. Слободан Иконић у „Печату“ од 11. септембра 2020. истиче:

„Низ донетих мера како би се предупредила пандемија у школама, предмет су бројних полемика у јавности, уз страх да се образовне установе могу претворити у жаришта вируса и поново у већој мери угрозити становништво./…/ Родитељи махом нису за онлајн-наставу. Иако интернетом циркулишу многе петиције за бојкот овог вида школовања деце, јер се родитељи плаше да се поново баце у улоге наставника, педагога и психолога, ипак највећи страх очева и мајки је да њихови најмлађи неће довољно добро савладати градиво на овај начин./…/Шарчевић је већ за прва три дана наставе сменио три директора – у Београду, Панчеву и Нишу, све због непоштовања мера, мада има назнака да није само то било посреди. Наводећи да свакодневно добија снимке на којима се виде ђаци, па и наставници без маски, Шарчевић је упозорио да ће реаговати на сваки такав случај.“ У суштини, нико не зна шта ће и како ће. Заменица директора Института „Батут“ др Дарија Кисић Тепавчевић нуди, као и увек, конфузну причу:„Пратиће се епидемиолошка ситуација на дневном нивоу. Када је реч о затварању, то ће пре свега бити индивидуално, од колегијума школе, па на нивоу земље, пратиће се сваки растући тренд оболевања са показним ширењем, ако се то деси.“

Шта то значи?

До када ћемо ићи у школу?

Сваки дан се над школе надноси Дамоклов мач затварања. Пуни су кафићи и сплавови, али школе сметају. Таблоидно новинарство већ хушка јавност: ђаци ће дозвати нови налет короне. А атмосфера у школама кафкијанска: нема кошарке и одбојке, нема певања на часовима музичког, ђак мора да носи маску до клупе, а у клупи, кад ћути, не мора; кад крене у тоалет, иако су школски ходници празни, опет мора маску на лице. У кафићима наргиле, у школама затворска правила. Професори су принуђени стално да носе маске, иако је говорење кроз маску нека врста јефтиног глумљења Дарта Вејдера, а педагошки ниво такве приче убог и јадан.

Мало у школу, мало за компјутер – и даље се „онлајнише“, иако се зна да интернет настава нема позитивног ефекта. Седам дана школа, седам дана компјутер. И глума да је „све у реду“.

Родитељима се прети кривичним пријавама ако им се дете разболи. А тек креће сезона кашљања и кијања.

Чека се, како рекосмо, неки „нови талас“, па да се школе, у које ионако иде по пола ђака, на смену, и то на „кљакаве“ часове од пола сата, затворе, и да почне стампедо у изолацију и самоизолацију. А нико не зна до када ће то трајати.

Како и шта ћемо учити и научити?

Питања здравог разума

Слободан Иконић поставља низ питања:

„Да ли родитељи који раде од куће могу да рачунају на то да ће њихово дете добити место у продуженом боравку? Која је процедура уколико ваше дете чека резултате теста на ковид-19? Зашто није могуће у школама мерити температуру деце? Колико ће лако бити тестирање деце и наставника који су имали контакт с неким ко је заражен? На који начин ће функционисати школе које похађају деца с посебним потребама? Да ли школе имају довољно капацитета да брзо очисте и дезинфикују велике школске површине…? Највећа опасност лежи у ситуацији у којој свако покушава да сам дође до решења, што још извеснијим чине страх и уплашеност просветних радника, родитеља и ђака.“

Они који имају користи од кафкијанског света насталог захваљујући „Корони Мунди“ на то су и рачунали: страх је увек био савезник властодржаца који сламају поданике, одузимајући им здрав разум. Али, ми се за разум морамо свим силама борити. Овај чланак је мали допринос тој и таквој борби.

Опрема: Стање ствари

(iFamNews-Србија, 15. 9. 2020)