ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Три кратке поуке Србима

Недавно се, на Сајму књига у Београду, у сјајном преводу Антонине Пантелић, појавила књига руског економисте и философа, Валентина Катасонова, „Свет виђен очима Светог Николаја Српског“ (издавач је „Информатика“ из Београда). Катасонов, у име свих православних Руса, о Српском Златоусту, каже:“Био је сведок драматичних догађаја ХХ века: два светска рата, Октобарске револуције 1917. г. у Русији, убиства царске породице у Русији 1918. г, доласка на власт нациста у Немачкој, светске економске кризе 30-их година ХХ века, нуклеарног бомбардовања Хирошиме и Нагасакија, почетка ,,хладног рата“ и многих других.

Владика Николај је безусловно реаговао на сва ова дешавања. Он је објаснио њихову духовну позадину, тј. ,,копао“ је до саме дубине (и тиме су се његова објашњења разликовала од уобичајених, површних тумачења званичних медија и ,,професионалних“ политичара). Човеку XXI века, који се ослања на мисли Светог владике Николаја Српског, много је лакше да разуме савремене догађаје и да, сагласно томе, донесе исправне одлуке. (…) Више пута сам наишао на следеће поређење: Николај Српски је Јован Златоусти нашег доба. Моје дружење с оним људима, који би се могли назвати православним хришћанима, показује да за неке од њих вера у Бога и Христа почиње управо од упознавања са делима Светог Николаја Српског. (…)Ускоро ће се навршити седамдесет година од смрти Светога, али Николај Српски, као и раније, наставља свој невидљиви мисионарски рад по целом свету. Пре 21 годину, Архијерејски сабор Српске православне цркве канонизовао је епископа охридског и жичког Николаја (Велимировића) као светог. Ја га, за себе лично, називам и ,,равноапостолним“. Свети Николај Српски је – мисионар апостолских размера у последњим временима човечанства.“
Тако каже угледни руски мислилац.

Благо нама, којима је Бог дао да имамо таквога за свог духовног челника. И благо нама ако га будемо слушали, и ишли његовим стопама, јер су Христове.

Читаоцима нудимо три Николајева кратка текста, у којима је сав његов програм за данашње време.
СРПСКА СВЕСТ О БОЖЈОЈ ВЛАСТИ НАД ПРОСТОРОМ И ВРЕМЕНОМ

„Божија је земља и све што је на њој,“ речено је у Светом писму Божјем. И још је речено: „Господе, твој је дан и твоја је ноћ.“

Шта то двоје може значити него да сав простор и све време што нам је дато признамо за Божије и посветимо Богу.

Православна црква ево близу две хиљаде година опомиње своје народе на реч Христову: „Дајте цару царево, а Богу Божије“. Дајте Богу драговољно, јер другојачије Бог не прима. А цару /држави/ ако и не дате драговољно свакако ћете морати дати.

Борба за простор и борба за време. Људи се боре за простор против људи. И људи се боре за време против смрти. Јер комшије им скраћују њиву, или државу, као смрт што им скраћује време.

У души човечијој налази се семе бесмртности и бескрајности. Зато се човек на земљи осећа стешњен временом и простором. И макар да му се дадне сва земља, и продужи век на хиљаде година, он би се осећао стешњен и жалостан! Своју чежњу за бесмртношћу и бескрајношћу он грубо пројављује у насилном проширењу свога простора и трудном продужењу свога века.

Зато од свих људских наука највише су напредовале две науке: ратна и медицинска.

Српски народ, васпитан од своје мајке Цркве, знао је да сав дати му простор посвети Богу и све дато му време посвети Богу! Зато су Срби од памтивека одговарали овако на следећа питања:

На питање: Чија је ово кућа?
одговор: Божија па моја.
На питање: Чија је ово њива?
одговор: Божија па моја.
На питање: Чија је ово држава?
одговор: Божија па наша.
На питање: Чија су ово деца?
одговор: Божија па наша.
На питање: Чија је ово стока?
одговор: Божија па наша.

Све дакле, што заузима неки простор ма и једну стопу признаје Србин за Божију својину. Бог је за њега Господар свега, Домаћин свега и Заповедник свега. То је стварност од које се не може нико отети. А они који пишу тапије „на вечно уживање“, свакако се у себи смеју. Поставши хришћанским народом Срби су добили благодатни дар дубоке проницљивости у разликовању стварности од привидности.

Зашто је Србин одувек постављао крстове на зградама и по воћњацима и по виноградима и њивама? Зашто је освећеном водицом кропио свој дом, и амбар и салаш, и то и обор, и воденицу и ваљавицу, и вајат и алат? Зато што је тиме признавао јединога Бога за правог Домаћина свега а себе за пришелца, госта и путника.

Сав простор, дакле, признат је од српског народа за Божију својину.

Тако и све време.

Божија је јесен и зима и пролеће и лето. Божији је сваки дан, и сваки минут, и сваки секунд. Па као што Бог даје људима и народима простор према својој вољи, тако им даје време, то јест дуљину века, према својој вољи. Јер је Он цар вечности, цар и времена. И нема супарника нити такмаца који би се усудио рећи: Није твоје, Боже, него моје.

Својим празницима и празничним обичајима преко целе године српски народ је и етички и уметнички дао израза своме признању да је Бог цар времена. Помислите како је то дивно изражено о Божићу и о Васкрсу, о Спасовдану и Духовдану, и Крстовдану, и о Крсним славама, и о данима светитељским. Каква чистота и каква лепота да се с овом мери!

Кад неко дуго живи, Србин каже: Божија воља. Кад неко млад умре, опет: Божија воља.

Па зато што је наш народ са јасном свешћу и утанчаном савешћу одавно увидео, да је све Божије, и да човек што има простора и времена у овоме свету позајмица је Божија; увидео је у исто време, да никаква ширина простора и дуљина времена не могу човека учинити задовољним и срећним. Зато је душа његова стремила ка царству једне стварности изнад времена и простора, царству бесмртности и бескрајности. Речју, царству небеском.

Такво схватање о апсолутном господарству Божијем над двема основним димензијама овога света, тј. над простором и временом, учинило је Србина истрајним у борби за истину и правду, и отпорним против лажи и насиља.
ТРИ ПРИНЦИПА ОРГАНИЗАЦИЈЕ СРПСКОГ НАРОДА

Први принцип: поштење засновано на хришћанској вери отаца и хришћанским традицијама српског народа.

Други принцип: слобода човека, пуна и радосна, ограничена једино поштовањем слободе свога ближњега, а у духу првога принципа.

Трећи принцип: имовина и рад као лични, тако и задружни, загарантовани, а у духу првог и другог принципа.
НАРОДНИ ПРОГРАМ

Држати се доброте. Злоба више кошта него доброта.

Живети у миру. Парница више кошта, него измирење. Бољи је мршав мир од дебеле парнице.

Украђено вратити. Док год се украђена ствар не врати уноси страх у душу и несрећу у кућу.

Криво не сведочити. Крива клетва мршава жетва, болест у кући и раздор међу браћом.

Поштено се владати, па се добру надати. Поштено владање отклања страдање. Богу благодарити. Ко благодари на малом, добиће и више.

Смрти се сећати, и у вечни живот надати.