ВЛАДИКА ЈОВАН: У току велика духовна и материјална обнова

У Епархији пакрачко-славонској, пострадалој и у Другом свјетском и у протеклом рату, у току је велика обнова манастира, прије свега духовна, а онда и материјална, истиче Његово преосвештенство владика пакрачко-славонски Јован.

Владика Јован каже да је најмање 50 срушених храмова на подручју ове, једне од најстаријих епархија Пећке патријаршије, али да материјална и културна обнова слиједе за духовном, за шта је најбољи примјер манастир Ораховица, који полако постаје оно што је у прошлости био – духовно средиште западне Славоније.

– Ми овдје имамо наш народ којег је много мање него до 1991. године, а, с друге стране, имамо то велико достојанство, културно и духовно насљеђено, које живи овдје. Доказ за то је да нам на богослужења долази све више људи – наглашава владика Јован, који се на челу ове епархије налази непуних пет година.

Владика Јован истиче да су, када је ријеч о обнови, четири приоритета – Пакрац, као сједиште епископије, затим Јасеновац, потом манастир Ораховица.

– Четврто је и посебно важно родно мјесто блаженопочившег патријарха Павла – Кућанци, гдје је црква била разрушена 1992. године иако је била далеко од сваког ратишта и линије фронта. Она је у великој обнови, а ако Бог да ове године у новембру имаћемо велико освештање обновљеног храма – рекао је владика Јован за портал „Срби.хр“.

Владика истиче да је важно да манастири живе – у манастиру у Јасеновцу је пет сестара, у манастир Ораховица дошао је отац Павле, дугогодишњи замјеник игумана манастира Острог, недавно је обновљен и манастир Свете Ане гдје се налази монахиња Герасима, која је дуго живјела у Грчкој, одлично говори грчки језик, поје византијски и одлучна је да тамо остане.

Према ријечима владике, ових дана је доведена и струја до манастира Пакра и стварају се предуслови за живот у њему.

Владика Јован је позвао све који могу да помогну обнову великог храма у Славонском Броду која је у току, светиње освештане 1988, а срушене 1992. године.

– Обнова је почела у низу других мјеста и надамо се ускоро новим храмовима – наглашава владика Јован.

Владика напомиње да страдање не смије да засјени чињеницу да је ова епархија и као епископско сједиште у Славонији од 16. вијека и да је прије свега произвела светост, прво монашким животом, али и огромним културним благом.

– Овдје је најпознатије, осим несрећног и васкрслог Јасеновца, управо библиотека Епархије или, како се она у старини звала, Епископска књижница у Пакрацу. Она је друга у свијету по броју раних јужнословенских штампаних књига и свјетски је чувена. Носећи све то, носимо и ово страдање које се десило како у Другом свјетском рату, тако и деведесетих година прошлог вијека – рекао је владика Јован.

Епископ пакрачко-славонски напомиње да је вишедеценијска културна политика у Хрватској била таква да Пакрац није имао мјесто које му припада.

Владика Јован је нагласио да је Пакрац мјесто са изразито јаким духовним и културним идентитетом, које доноси благодат и дар свима око себе – једно од оних каква су Охрид, Призрен, Цетиње, Сентандреја или Сремски Карловци.

Говорећи о честим ревизионистичким ставовима у хрватској јавности, поготово када је ријеч о Јасеновцу, владика Јован истиче да у Хрватској постоје покушаји ревизије историје који понекад добијају и полузванични тон.

– То је јако велики и провинцијални подухват да тако кажем, али ових дана је гроф Кристоф фон Шенбрун, кардинал Беча, јасно ставио до знања шта нормалан свијет о томе мисли, рекавши да је за Аустрију и аустријске бискупе скуп на Блајбургу фашистички и да ту никаква ревизија историје нити помаже, нити је могућа, нити је прихватљива свакоме иоле нормалном –  каже владика Јован.

Када је ријеч о односима Римокатоличке цркве и СПЦ, владика Јован наводи да је велики помак постојање мјешовите комисије /која би требало да расвијетли улогу и одговорност кардинала Алојзија Степинца током и након Другог свјетског рата, на основу чијих налаза ће Ватикан одлучити о Степинчевом проглашењу за свеца/.

– Ту, прије свега мислим на чињеницу да се разговара о ономе што је спорно. Помак је настао и у нашим међусобним односима и разумијевању до којих није било тешко доћи, јесте да није проблем сам Алојзије Степинац него уопште улога Римокатоличке цркве у НДХ – рекао је владика Јован.