ВЛАДИКА ЈОВАН ЋУЛИБРК: Идеологија заосталих заслепљених комуниста данас је идеологија владајуће структуре независне Црне Горе

Овако, у интервју за „Вести“, епископ Пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк) описује актуелну ситуацију у овој земљи која је кулминирала хапшењем владике Јоаникија и још осморице свештеника из Никшића.

Владика Јован је све до епископске хиротоније у викара Његове светости патријарха српског 2011. године, у Црној Гори провео готово две деценије: од искушеника, па све до старешине манастира Морачник и професора на обновљеној цетињској Богословији. Отуда је и један од најпозванијих да оцени да ли су последњи догађаји проистекли из „здравствених или верских разлога“, али и колико се ситуација у овој држави може поредити са оном током постојања Независне Државе Хрватске.

Послушати глас Кола

Да ли сте изненађени свим оним што се тренутно дешава у Црној Гори?

– Када сам дошао у Црну Гору лета 1991, најснажнија и најживља слика свима нама била је слика трагичног Петровдана на Цетињу те године. Руља окупљена око манастира је камењем засипала светињу, хлеб и тело Христово које је било изложено пошто се литургија служила у порти, и Светог Петра Цетињског. На тај начин они су се наводно борили за неку аутокефалност црногорске цркве, ваљда? Одатле гледано, ништа не може да изненади. Оно што је заиста ужасно јесте то да је та идеологија која се те 1991. бацала каменом на Светог Петра Цетињског, а која је представљана као идеологија изоловане мањине, идеологија заосталих заслепљених комуниста, постала данас идеологијом владајуће структуре независне Црне Горе. Хапшење владике Јоаникија је у том погледу савршено илустративно: оно што би клиру православне цркве радила та руља 1991. године – хапсила, затварала, пребијала – то сада ради власт Црне Горе, у овом или оном облику.

Колико је реално да ће власти у Подгорици одустати од закона који је испровоцирао литије широм Црне Горе?

– Литије су се појавиле у Црној Гори као што се појављује Коло у „Горском вијенцу“ – оне су из главе целога народа и немојмо се заваравати да је њих неко плански могао да организује, било из Црне Горе, било изван ње. У литијама су они који себе сматрају и Србима и Црногорцима; леви и десни, верујући, па и атеисти; друге цркве и верске заједнице или им се не противе или их подржавају; ружна реч се из литија није чула ни према коме. Коначно, у њима учествује трећина становника Црне Горе, а сигурно и више. Зато би свака паметна власт требало да добро послуша глас овог Кола. А тај глас каже да је власт Црне Горе посегнула за нечим што јој не припада, за душом људском. Не би требало да има велики број људи у власти који су спремни да за такав циљ пролију крв; да их има, и то је нажалост очевидно.

Истребљење без милости

Важите за познаваоца догађаја из Другог светског рата везаних за Холокауст и злочине НДХ. Колико се ситуација у Црној Гори може поредити са оном из времена НДХ кад је реч о положају Срба и СПЦ?

– Поређење с НДХ је веома тешко поређење и с њим треба веома опрезно баратати. Оно подразумева истребљење, концентрационе и логоре смрти, масовна клања. У Другом светском рату такви злочини су се десили на простору тадашње окупиране Зетске бановине два пута: 1944. у Великој и Полимљу, на граници с Метохијом и 1943. године у Пиви, за време немачке операције Schwartz. Колико код били ужасни и у бити били једнаки злочинима у НДХ, овакви злочини су се на просторима данашње Црне Горе десили неколико пута, а у НДХ су се дешавали свакодневно. У Западној Славонији је, на пример, само прве половине августа 1942. године сваки дан истребљивана по једна Велика! Кусоње, Дереза, Слобоштина, Торањ… и тако четири године.

Да ли иза свега оног што се дешавало овог месеца у Црној Гори стоје „медицински“ или „верски“ разлози. Или је реч о проблему који има своју предисторију, а ово су само последице?

– Идеја промене идентитета Црне Горе – то је оно што је зачето код Црногораца који су у Другом светском рату нашли своје место код Павелића, и ту се веза данашње власти са НДХ не може порицати. Чак ни црногорски комунисти нису видели другог идентитета Црне Горе осим вертикалног, духовног и моралног, па су у грб Народне, касније Социјалистичке Републике Црне Горе ставили Ловћенску капелу – једини духовни елемент у целокупном знаковљу социјалистичке Југославије. Но, тако је Црна Гора постала ваљда једина земља на свету која је уништила мотив са свог грба за време док је грб био важећи. Ловћенска капела је срушена 1971. године, али је преостала да живи у грбу СР Црне Горе све до деведесетих! Пре неку годину је Дарко Худелист разговарао са сином Ивана Мештровића Матом о Његошевом маузолеју и овај је испричао како је оцу било изузетно важно да ради на Маузолеју: „Да се уздигне свест црногорског народа и важност његовог идентитета!“

Библијски човек

С благословом патријарха српског Павла отишли сте у Свету земљу. Каква сећања и успомене имате на патријарха Павла?

– С патријархом Павлом сам највише времена провео у Пећкој патријаршији, где сам по његовом благослову служио и водио сарадњу с Кфором и другим међународним организацијама. У томе нам је помагала и Ђаковчанка Добрила, која је у својим озбиљним годинама напустила Француску, дошла у Пећ и – такође с патријарховом благослову – посветила се Патријаршији скоро до смрти; упокојила се недавно у Француској, царство јој небеско! Памтим га као као образованог и знатижељног, а пре свега као библијског човека – смиреног, али и оштрог и одсечног кад треба; ни близу неког добродушног дедице, како га често приказују. Волећи све људе и све народе, познавајући добро и Србе и Албанце, волећи сваког човека и сваки народ, остао је Србин Славонац из Војне крајине. Тек у Светој земљи сам увидио колико је он истински библијски човек.

Почели сте обнову Саборне цркве и Владичанског двора у Пакрацу, докле се стигло?

– Владичански двор, Саборни храм и Књижница се великим темпом обнављају, уз значајну потпору Министарства културе Хрватске, Управе за односе са црквама и верским заједницама Србије, али и уз многе личне прилоге, међу којима треба издвојити Славонце из Аустралије и Сједињених Држава. Библиотека има значајну сарадњу с више академских међународних организација сличног типа, те смо већ дигитализовали целокупну нашу рукописну збирку, као и збирке епархија Далматинске, Загребачко-љубљанске, Црногорско-приморске – ради се о стотинама рукописа. Тако се Пакрац враћа на место на којем је историјски и био, место попут Охрида, Москопоља, Сент Андреје… једно од аутентичних јужнословенских и српских духовних и културних центара на размеђи Балкана и Средње Европе.

Библиотека у новом руху

Реците нам нешто и о чувеној Библиотеци, коју је Епархија славонска имала до ратних дешавања 1991. године?

– Библиотеку, или како је њен стари и прави назив Епископска књижница у Пакрацу, имали смо у ствари до 1941. године, када је НДХ похарала Владичански двор у Пакрацу. Нове власти су 1945. библиотеку задржале и вратиле је тек осамдесетих година у неусловне просторије, пошто је Двор – иако културно добро највише категорије, био систематски занемариван од социјалистичких институција културе. Наш претходник, владика Лукијан, учинио је много да се Библиотека смести и каталогизује. Прекинуо га је нови рат и почетком 1992. Библиотеку је спасао хрватски официр Иван Хити. Из Националне и свеучилишне књижнице у Загребу књиге су након сређивања враћене у Митрополију Загребачко-љубљанску 2007, а 2017. смо их у сарадњи с митрополитом Порфиријем пренели у новосаграђени епархијски депо у Пакрацу.

Заглушујуће ћутање

– Оно што је истински тешко и јединствено наслеђе Црне Горе јесте међусобни покољ који се десио на почетку устанка 1941-1942, а онда на крају рата, 1945; па међусобни обрачун црногорских комуниста 1948. године поводом сукоба Тито-Стаљин. Највећи део како узника тако и мучитеља на Голом отоку били су Црногорци. За нас који смо живели у Црној Гори, ћутање о том међусобном злу било је заглушујуће. О њему се није још проговорило, а камоли да су ране зарасле. Зато је ово Коло које иде у одбрану светиња тако лековито јер су у њему потомци свих, који не траже ни обрачун ни освету, нити забадају прст у ране него поручују „слога бит’ ће пораз врагу“. А враг је овде управо онај истински непријатељ људског рода, пре него било која власт. А ако власт почива на томе да „завади па влада“, онда знамо од кога је та власт – истиче епископ славонско-пакрачки Јован.

Прошле године у Кућанцима, родном месту патријарха српског Павла, имали сте освећење новоподигнутог храма на месту старог у коме је крштен млади Гојко Стојчевић, пре неколико година откупљена је родна кућа атријарха Павла и поклоњена Епархији славонској. Да ли планирате да установите неку манифестацију у част патријарха Павла?

– Освештање обновљеног храма у Кућанцима је заиста био догађај који ће остати запамћен у овом делу Европе: не заборавите да су Кућанци ближи Мохачу и Печују него Београду. Уосталом, манастир Ораховица на Папуку је најдубље место у Европи до кога су стигле аутентична византијска архитектура и византијско фреско сликарство. Што се тиче манифестација, ми у Кућанцима имамо три велика празника везана за патријарха Павла: први је други дан Петровдана, у народу познат као Павловдан, када је и иначе био сабор у Кућанцима – а сада је народ већ придодао патријарха Павла апостолу Павлу; други празник је на рођендан патријарха Павла, тј. на Усековање главе Јована Крститеља, што пада у дане Јасеновачких новомученика, па је у Западној Славонији тада иначе много људи; коначно, ту је и дан упокојења Његове светости, 15. новембар. Уз ове литургијске свечаности, у Чачку и Никшићу већ постоје Дани патријарха Павла с многим садржајима, и такве ће се манифестације сигурно ширити, као што у Београду Шеста гимназија обележава то што је патријарх Павла на њој матурирао. Ми се трудимо да будемо присутни на свим овим местима, а и да људи из свих крајева дођу у Кућанце. Већ су почели радови на уређењу патријарховог имања и надамо се да ћемо ускоро почети да уређујемо и музеј патријарха Павла, на месту где је била његова родна кућа.