Веритас: Међународна заједница о „Олуји“ ћути као и прије 24 године

Међународна заједница ћути о томе што су Срби у Хрватској све минорнији, обесправљенији и нападанији као што је ћутала и прије 24 године, када је у хрватској војно-полицијској акцији „Олуја“ протјерано више од 250.000 Срба, док их се више од 1.800 води као погинуло и нестало, саопштено је из Документационо-информационог центра Веритас.

Веритас подсјећа да су 4. августа 1995. године оружане снаге и полиција Хрватске, уз одобрење и подршку НАТО-а, а у садејству са снагама Хрватског вијећа одбране и такозване Армије БиХ, извршиле агресију на сјеверну Далмацију, Лику, Кордун и Банију, тадашњу Републику Српску Крајину.

Агресија је извршена упркос томе што је та област, односно сектори „Југ“ и „Сјевер“, била под заштитом УН, као и чињеници да су представници Републике Српске Крајине дан прије у Женеви и Београду прихватили приједлог међународне заједнице о мирном рјешењу сукоба.

Против Срба је ангажован седмоструко јачи агресор који је за неколико дана неравноправне борбе угушио отпор Српске војске Крајине. Срби из западне Крајине тада су, поучени историјским искуством, кренули у дотад највећу сеобу на исток, браћи по вјери и нацији, подсјећају из Веритаса.

У саопштењу се истиче да је и након престанка сваког отпора Српске војске Крајине агресор убијао људе који нису хтјели или могли да оду са вјековних огњишта, као и оне у избјегличким колонама, до Уне и преко Уне, дубоко у територији тадашње Републике Српске.

На евиденцији Веритаса налазе се имена 1.869 погинулих и несталих Срба у овој акцији и послије ње, од којих 1.220 /65 одсто/ цивила, међу којима је 551 жена.

Од укупног броја жртава до сада је расвијетљена судбина 1.124 лица, док се као нестало води још 745, од којих 565 цивила, међу којима 289 жена.

Из Веритаса указују да Хрватска, осим што одуговлачи са идентификацијама 357 ексхумираних посмртних остатака, избјегава и ексхумације на познатим мјестима укопа гдје се налази око 138 посмртних остатака углавном под ознаком „непознат“, што је јединствен случај на подручју бивше Југославије.

Заробљавање је преживјело око 1.500 припадника Српске војске Крајине, од којих су многи осуђени на дугогодишњи затвор због наводног ратног злочина.

У логоре за цивиле на силу је интернирано око 3.200 старих и немоћних, који нису хтјели или нису могли да напусте огњишта, наводи се у саопштењу.

Крајина је опустошена, опљачкана, па порушена и запаљена. Нису били поштеђени ни црквени, културни, историјски српски, као ни антифашистички споменици.

Савјет безбједности УН тада, осим „снажне осуде хрватске војне офанзиве великих размјера“, није донио било какве казнене мјере против агресора.

Из Веритаса истичу да је „Олуја“ једини злочин у којем су жртве Срби из Хрватске за који је суђено пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију.

Из Веритаса истичу да је претресно вијеће тог суда првобитно једногласно закључило да су двојица од тројице оптужених хрватских генерала били учесници удруженог злочиначког подухвата с циљем трајног уклањања српских цивила из Крајине силом или пријетњом силом, те осудило Анту Готовину на 24, а Младена Маркача на 18 година затвора, да би потом Жалбено вијеће, тијесном већином, три према два, ту пресуду поништило и ослободило их по свим тачкама.

Хрватски судови су до сада за „Олују“ правоснажно осудили само једну особу – етничког Албанца за случај „Прукљан“ и „Мандићи“ и једну неправоснажно – етничког Србина за случај „Кијани“.

И Суд БиХ осудио је једног припадника Петог корпуса такозване Армије БиХ за ратни злочин над четворицом припадника Српске војске Крајине, које је уз његову сагласност, по заробљавању на Сувој међи на територији Хрватске, убио муџахедин из састава исте јединице.

У директној вези са овом операцијом је и поступак пред Федералним судом у Чикагу по тужби Срба из Крајине против консултантске фирме МПРИ /у којој се тврди да је МПРИ израдила план, обучила и припремила хрватске снаге за „Олују“/, односно њене правне насљеднице који је, након дугих преговора, у јесен 2016. окончан нагодбом.

Вредније од симболичног новчаног износа је сазнање да је посредством овог поступка бар дио свјетске јавности упознат о трагедији Срба из бивше Републике Српске Крајине, а којој су кумовале и америчке организације попут МПРИ, истичу из „Веритаса“.

Судски спорови против Хрватске у вези са „Олујом“ воде се и пред Европским судом за људска права по тужбама оштећених Срба, који су изгубили спорове пред хрватским судовима или сматрају да хрватска државна тијела нису спровела ефикасну истрагу о смрти њихових рођака – цивила убијених за вријеме или непосредно након ове акције.

Међународни суд правде је у образложењу своје пресуде из фебруара 2015.
године операцију „Олуја“ оквалификовао као етничко чишћење.

У образложењу пресуде је наведено да су Хрвати хтјели српску територију без Срба очекујући да сами оду, а не да их „униште у цијелости или
дјелимично“, па су, како би их натјерали да напусте вјековна огњишта, гранатирали њихове градове и избјегличке колоне, убијали, те физички и психички злостављали заостале цивиле и војнике и спречавали повратак“.

Све то, међутим, према оцјени суда, није досегло ниво геноцида.

И умјесто да Хрватска, и без налога Међународног суда правде, одустане од слављења „акције етничког чишћења и масовних злочина“ као двоструког државног празника /“Дан побједе и домовинске захвалности“ и „Дан хрватских бранитеља“/, славље се из године у годину претвара у величање усташтва и изливе мржње према Србима, указују из Веритаса.