ВЕЛИКА СУБОТА 2026: ХРИСТОВ СИЛАЗАК У АД

У гробу телесно, у аду са душом као Бог…

Из васкршњег богослужења

ШТА ЈЕ АД?

Ад је „аид“, не – вид, невиделица, место таме и сенке смрти. После отпадања Адама од Бога, рајски живот као заједница са Творцем пресечен је смрћу, и свака људска душа је, после одвајања од тела, ишла у ад. Чак и старозаветни праведници, попут пророка, ишли су у ад – тамо се нису мучили као непокајани грешници, али су туговали, чекајући обећаног Месију.

Како је било у аду?

Када Гилгамеш, древни краљ Урука, сиђе у подземље у потрази за душом свог пријатеља Енкидуа, њихов разговор изгледа овако:“Они се препознаше, а ипак остадоше један другом далеко. Разговарали су. Гилгамеш је викао, а сена је дрхтавим гласом одговарала. Гилгамеш отвори уста и рече: „Говори, пријатељу мој, говори, пријатељу мој! Објави ми сада закон земље коју си видео!“ „Ја ти то не могу рећи, пријатељу, ја ти то не могу рећи. Ако бих ти открио закон земље коју сам видео, ти би сео и заплакао.“ „Па хоћу да седнем и да плачем довека!“ „Погледај, пријатеља којега си прихватио, којему се срце твоје обрадовало, њега ждеру црви као старо одело. Енкиду, пријатељ, кога је твоја рука додиривала, постао је блато земље, пун је прашине, потонуо је у прах, прах је постао.“ Гилгамеш хтеде још да пита, али нестаде сене Енкидуове.“

Када је Одисеј силазио у подземље, да пита душу пророка Тиресије кад ће се вратити на Итаку, срео је сени оних који су му били познати – од мајке до Ахила. Одисеј Ахилу ласка као краљу међу покојницима. Велики грчки јунак му признаје да би радије био последњи слуга на земљи него краљ свих мртвих у подземљу: таква је тамо туга и тмина.

Зато је Васкрс Христов победа над адом, његовом страшном чамом, мраком и мукама.

САМА СУШТИНА ВАСКРСЕЊА

Питање Христовог силаска у ад није споредни митолошки украс пасхалне вере, него кључ за разумевање победе над смрћу, васкрсења, спасења и самог домета Христовог искупитељског дела. Силазак у ад је канонски начин представљања Васкрсења. На православним иконама никад се не представља Христов исход из гроба, него Његово извођење Адама, Еве и других праведника из света сенки и туге. Тај иконографски приказ није случајан, него изражава догматску свест Цркве да је Христос не само васкрсао, него је пре тога разорио саму унутрашњу тврђаву смрти.  За православне, Христова проповед била је и за покојнике, а Његово силажење у подземље има свекосмички значај јер се односи на све људе, на саму смрт и на целокупну творевину.

Модерно либерално западно богословље склоно је да овај кључни догађај Велике суботе сведе на песнички језик и да не говори о њему као о реалности.

НОВОЗАВЕТНА СВЕДОЧЕЊА

Иако у четири Јеванђеља нема непосредних сведочења о силаску Христа у ад, у Јеванђељу по Матеју јасно стоји да су се, за време Христовог страдања, многи гробови отворили и да су праведници из њих изашли и показали се многима у Јерусалиму. Јер, Васкрсење Христово није изолован догађај који се тиче само Њега, већ догађај који већ у свом првом таласу захвата и мртве. Ту се поставља темељ потоњем предању о извођењу старозаветних праведника из ада.

Ту је и старозаветна праслика – такозвани „Јонин знак“. Као што је пророк Јона био три дана у утроби морске немани, тако Христос каже да ће Син Човечији бити у срцу земљу три дана и три ноћи. То је најава Христовог силаска у ад. Старозаветни текстови, нарочито у преводу Седамдесеторице, добијају ново значење: појмови какви су „врата смрти“, „вратари ада“, „искупљење од подземља“ постају део месијанске пасхалне херменеутике. Силазак у ад није легенда, већ природни развој библијске логике Христовог искупитељског дела.

РЕЧ АПОСТОЛА ПЕТРА

Најјаснији новозаветни доказ се налази у Другом поглављу Дела апостолских, у Петровој беседи на Педесетницу. Ту апостол говори о Христу чија душа није остављена у аду, а чије тело није окусило трулежност. По апостолу Петру, Христос је заиста био у аду, али да га ад није могао задржати. Смрт није успела да сачува свој плен, јер је у њу ушао Онај Кога она не може савладати.

У истом контексту је и друго Петрово сведочење ( Прва Петр 3,18–21 ). Овај текст је кључан зато што не говори само о силаску, већ и о Христовој проповеди „духовима у тамници“. Христос у аду није пасиван – Он тамо делује, проповеда, објављује, отвара мртвима могућност живота.

У Првој посланици Петровој 4,6 речено је да је Христос прповедао мртвима. Христова проповед дотиче и оне који су били непокорни, чак и оне чије су мисли, по старозаветном изразу, биле „зле“. Христов силазак има свеопшти карактер, јер се тиче самог стања смртности и поробљености човека.

СВЕДОЧЕЊЕ АПОКРИФА

Када су у питању апокрифи, дужни смо да правимо јасну разлику између гностичких и јеретичких списа, који су с разлогом искључени из црквене употребе, и оних апокрифа који, иако нису ушли у канон, нису противни црквеном учењу и оставили су дубок траг у Светом Предању. Апокрифи нису ауторитет равноправан канону, али јесу драгоцено сведочанство о томе како је рана Црква литургијски прихватила тему Христовог силаска у ад.

У „Вазнесењу Исаијином“ писало је да ће Месија „оробити“ ад. Христос није пуки посетилац подземља, већ освајач који је заробио самога кнеза смрти. Господ силази у ад, а крштавани хришћанин се, погружаван три пута у воду, сапогребава са Христом, да би заједно с Њим устао из смрти у нови живот. Крштење је смрт која је и ново рођење.

У апокрифним Завештањима дванаест праотаца проналазимо ране облике пасхалне драме: ад је обеснажен, Господ води рат против Велијара, плен се отима из његових руку, а Христос из ада узлази на небеса. То је пут – страдање, силазак, победа, ослобођење светих и вазнесење.

Посебно место у раној Цркви добија Пастир Јермин. У њему се крштењска тема развија на веома занимљив начин: људи улазе у воду као мртви, а излазе као живи. Овде, на символичком плану, крштење постаје учешће у самом Христовом силаску и изласку из ада, у преласку из смрти у живот. Силазак у ад није само нешто што се догодило Христу, већ догађај у који се Црква кроз крштење своји чланова укључује.

Христос проповеда и мртвима, Христос силаском освештава и земљу и подземље, Христос коначно побеђује ад и смрт. Зато се пасхална вера не може свести на голу чињеницу да је Христос васкрсао; она значи да је Христос продро у најдубљу таму људског постојања и оданде отпочео уништење смрти изнутра.

ОД „ПИТАЊА ВАРТОЛОМЕЈЕВИХ“ ДО „ЈЕВАНЂЕЉА НИКОДИМОВОГ“

Посебно место у ранохришћанској литератури имају „Питања Вартоломејева“, где тема силаска у ад добија готово литургијско-драмску форму. У том спису васкрсли Христос самом апостолу Вартоломеју објашњава шта се догодило у часу крсне смрти: док је на Голготи наступила тама, Христос је сишао у ад да одатле изведе Адама и остале. Потом следи један од најупечатљивијих призора читаве ранохришћанске традиције: разговор између ада, смрти и Велијара. Ад осећа да Неко страшан долази, трпи унутрашње растрзање и готово у паници препознаје да му се приближава Сами Бог. Велијар настоји да га умири, али узалуд: Христос улази, везује противника и изводи праоце. Овде силазак у ад није представљен као пасивно трпљење смрти, већ као упад у непријатељску област, као разарање ада изнутра и као ослобођење заробљених. Тај тип „драматизованог“ богословља касније ће снажно утицати на црквену химнографију, нарочито на дијалоге између ада и његових сила у сиријској и византијској поезији.

ВЕЛИКЕ ТЕМЕ СВЕТОГ ПРЕДАЊА

Ту су и теме које ће постати трајни елементи православне пасхалне свести: Адам као „саборна личност“ искупљења, арханђел Михаило као посредник, Енох и Илија као сведоци есхатолошке драме, и сам ад који није само место него готово персонификована сила, али немоћна пред Христом. То је начин на који ће касније Црква певати о Пасхи: не само као о Христовом личном васкрсењу, него као о разбијању врата смрти и повратку човека из изгнанства.

Најпотпунији и најутицајнији апокрифни приказ силаска у ад је у Јеванђељу Никодимовом. Ту је тај догађај већ развијен у целу богословску драму. Најпре праоци у аду чују да долази Цар славе. Давид се позива на своје сопствено пророштво: „Уздигните, кнежеви, врата ваша“, а Исаија унапред види да ће „устати мртви”. Потом анђели објављују да улази „Господ крепак и силан“, и у том часу се кидају врата и преворнице ада. Христос затим везује сатану, предаје га аду и тим гестом преокреће читав однос моћи: онај који је до тада држао људе у ропству сада сам постаје плен. Христос није једноставно измакао смрти, него је ушао у њен центар и разорио њен поредак.

Христос упућује Адаму и осталима позив да сви, које је умртвило Дрво познања, крену за Крстом Његовим, који је Дрво живота. Овде је садржана једна од кључних богословских инверзија хришћанске Пасхе: дрво греховног пада постаје кроз крсно дрво на коме је био Распети – дрво васкрсења. Није реч само о извођењу неколицине праведника, него о обнови самог људског рода у његовом прапочетку и праобразу. Зато Адам у Јеванђељу Никодимовом  није само један од заробљеника смрти; он је саборно биће целог човечанства. Када Христос хвата Адама за руку, Он не избавља само првог човека, него читаву људску природу.

ТРОПАР ВАСКРСА

Онда почиње црквена поезија о Христовој победи над адом: ако се исте теме јављају не само у апокрифној прози него и у богослужбеној поезији, онда је реч о нечему много дубљем од периферне књижевне традиције. Реч је о пасхалном богословљу које улази у само срце молитвеног искуства Цркве.

Први и најсажетији пример тог поетског предања јесте васкршњи тропар „Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ, и сушчим во гробјех живот даровав”. Вероватно је ова химна из другог столећа по Христу; у неколико стихова сабира се цело богословље силаска у ад – Христос не побеђује смрт споља, него смрћу смрт уништава; не спасава само Себе, него онима у гробовима дарује живот. Ово је сродно учењу Светог Иринеја Лионског, такође Светог Оца из другог века: по њему, Христос као други Адам обнавља – у обрнутом смеру – оно што је први Адам покварио. Тако и васкршњи тропар, иако крајње кратак, већ носи целу догматску тежину каснијег православног пасхалног богословља.

СВЕТИ МЕЛИТОН САРДИЈСКИ

Најважнији песнички споменик јесте песма – беседа О Пасхи светог Мелитона Сардијског. Пуни текст овог дела откриве је тек 1940. године, али потиче из средине другог века и представља пасхалну проповед намењену читању или певању у оквиру богослужења Велике недеље. Свети Мелитон веома јасно изражава управо оно богословље победе које се назирало у апокрифима. Мелитонов Христос говори о Себи као о ономе који је „разорио смрт”, „погазио ад”, „свезао јакога” и „уздигао човека на висину небеса”. Овде више нема само приповести о догађају јер се сам васкрсли Христос јавља као победоносни говорник који тумачи смисао свога дела. Ова песма један је од најранијих великих пасхалних синтеза у историји хришћанске књижевности.

Посебно дубок део Мелитонове поеме јесте низ самоодређења у којима Христос говори: „Тако приђите све скупине људи да добијете отпуштење грехова. Ја сам ваше отпуштење, Ја – Пасха спасења, Ја – Јагње заклано за вас, Ја – искупљење ваше, Ја – васкрсење ваше, Ја – светлост ваша, Ја – спасење ваше, Ја – Цар ваш. Ја вас узводим на висине небеске, Ја вам показујем превечнога Оца, дајем вам да станете мени с десне стране“.

Овде имамо догматску концентрацију читавог сотириолошког смисла Пасхе. Христос није само онај који доноси нешто споља – Он Сам јесте отпуштање греха, живот, васкрсење и спасење. Тиме се јасно показује да силазак у ад није епизодни трен између смрти и васкрсења, већ средишњи израз онога Ко Христос јесте као Спаситељ. Господ силази у ад јер је Живот; разара смрт јер је Васкрсење; изводи заробљене јер је Спасење.

СВЕПРОЖИМАЈУЋА ПРИЧА

Апокрифи су показали како је рана Црква замишљала драму Христовог продора у подземље, а рана хришћанска поезија показује како је ту драму претварала у химну, проповед и литургијско исповедање: тема силаска у ад није секундарна или маргинална, већ једна од најстаријих и најплоднијих оса хришћанског богословља. Она прожима апокрифну нарацију, древни тропар, Мелитонову пасхалну песму и, по свему судећи, читав рани литургијски живот Цркве. Пасха је зато више од догађаја Христовог повратка из гроба: она је разорење ада, пленидба смрти и повратак човека у живот.

Христос је устао из мртвих, и ми смо саваскрсли с Њим.

СИРИЈСКА ТРАДИЦИЈА

Ту су и сиријске „Оде Соломонове“ из другог века. Оне садрже крштењске, спасењске и пасхалне мотиве који ће касније добити пун израз код Светог Јефрема Сирина и византијских химнографа.

У Петнаестој оди већ је сасвим јасно формулисана тема Христове победе над смрћу и шеолом – адом. То значи да се спасење не описује као пуко измицање смрти, него као њено укидање у самом темељу. У Седаманестој оди се наглашава да је Христос скрушио гвоздене тамнице ада и сишао да ослободи заточене; у Двадесет другој оди та тема се преплиће са крштењском символиком, док Двадесет четврта ода говори о безданима ада које Христос отвара и затвара. Силазак у ад није изолован догађај између смрти и васкрсења, већ део јединствене тајне у којој се победа над смрћу, ослобођење заробљених и крштење као прелаз у нови живот узајамно тумаче.

Најдубљи утисак оставља Четрдесет друга ода, у којој се готово драмски развија слика Христове проповеди у аду. Ад је побеђен, а мртви Христу притрчавају и моле Га да их изведе из царства смрти. Христос им затим одговара не само присуством, већ речју – Христос у аду него благовести, објављује, призива и запечаћује Својим именом оне који Му припадају. Ад је место у које продире светлост, а мртви ће се јављати као слушаоци победоносне проповеди Христове.

Теме Мелитонове пасхалне химне ући ће у текстове Великог петка и Велике суботе, а мотиви из „Ода Соломонових“ биће разрађени у сиријској поезији, пре свега код Светог Јефрема Сирина, одакле ће прећи и у византијску традицију.

СВЕТИ ИРИНЕЈ ЛИОНСКИ

Код Светог Иринеја Лионског је нарочито важно што Христов силазак у ад није представљен као узгредни епилог страдања, него као део самог дела спасења. По Светом Иринеју, Христос је сишао у ад да спасе умрле, а у делу „Против јереси“ он  каже да је Господ сишао у преисподњу да благовести и овде о Свом доласку и спасе оне који Му повероваше. Христос проповеда у аду и спасава оне који Му поверују.

Свети Иринеј говори о спасењу умрлих, а конкретно мисли пре свега на праведнике, пророке и праоце, односно на оне који су већ у старозаветној историји очекивали долазак Христов. Он јасно показује да Христос силази у подземље не као обичан човек, него као Онај Који тамо доноси опроштај, откровење и спасење. Зато је Иринејев допринос од пресудне важности: он чврсто укорењује тему силаска у ад у православно схваћеном домостроју спасења.

СВЕТИ КЛИМЕНТ АЛЕКСАНДРИЈСКИ

Свети Климент Александријски поставља питање: ако је Христос заиста сишао у ад, да ли је тамо благовестио свима или само старозаветним Јеврејима? И одмах додаје: ако је свима, онда се спасавају сви који су поверовали, чак и ако су били од незнабожаца. Код Климента је Христова проповед у аду схваћена као стварно отварање могућности спасења и за оне који у овом животу нису припадали историјском Израиљу.

Још даље Свети Климент иде у тврдњи да су и апостоли, следујући Господу, после смрти благовестили у аду: дело спасења не прекида се смрћу, нити се проповед Еванђеља механички ограничава на земаљски живот. За Светог Климента, праведници могу постојати и међу незнабошцима, а неки људи, иако у овом животу нису познали Бога, могу бити способни да приме истину када им она буде објављена у аду. Ипак, Свети Климент не тврди да је проповед у аду аутоматски спасоносна за све: неки, чак и чувши, могу остати у стању у коме сами признају да су праведно кажњени. И код Светог Климента спасење остаје повезано са вером, покајањем и одзивом на проповед. Али је несумњиво да се код њега шири хоризонт разумевања силаска у ад. Ад постаје место где се открива и праведност и милост Божија; место где се човекова коначна затвореност не узима „здраво за готово“, него где Христова реч и даље делује на нама непојаман начин.

ОРИГЕН

Код Оригена тема силаска у ад постаје још сложенија и богословски аналитичнија. Ориген у више дела помиње да је Син Божји сишао у ад и извео првозданог Адама. Он такође говори да је, благодарећи силаску Христовом у ад и васкрсењу, у рај ушао благоразумни разбојник, и да су пре Христа у подземље силазили и старозаветни пророци, па чак и Јован Крститељ, да тамо унапред припреме Његов долазак. Овде је видљиво колико је на Оригена утицала већ уобличена предањска слика: силазак у ад постаје део велике историје спасења, у којој чак и претходници Христови учествују у припреми коначне победе.

Код Светих Отаца раног периода нема спора око саме чињенице силаска: спорно може бити питање домета Христове проповеди и круга спасених, али не и то да је Христос заиста сишао у ад. Већ у трећем веку формирају се две снажне херменеутичке линије: једна која нагласак ставља на спасење праведника који су Христа очекивали и онда друга, „универзалнија”, која поставља питање допирања Христове проповеди и до других умрлих, не само Израиљаца.

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ

У четвртом веку, Христов силазак се схвата као довршење Његовог домостроја спасења, као круна Његовог подвига, као коначна победа над ђаволом, смрћу и адом, али и као догађај у којем Божанство Христово, сједињено са Његовом људском душом, улази у само царство смрти и смртности.

Код Светог Василија Великог силазак у ад више није само и једино чин избављења, него као наставак пастирске службе Христове. У тумачењу 48. псалма Василије Велики говори да је смрт до Христовог доласка „напасала” људе, али да је онда дошао истински Пастир, положио живот за овце и заједно са собом их извео из тамнице ада у јутро васкрсења. Христос и у аду остаје Пастир. Он не престаје да тражи своје изгубљене овце онда када силази у мрак подземља – напротив, управо се тамо Његова пастирска брига показује у свом крајњем домету.

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ БОГОСЛОВ И СВЕТИ МАКАРИЈЕ ВЕЛИКИ

Код Светог Григорија Богослова тема се јавља пре свега у пасхалном кључу. У чувеном „Слову на Пасху“, које је вековима било саставни део празничног богослужења, наставља се СветоПредање претходних векова. Пасха је победа, а Христова смрт није пораз него разарање саме смрти. Код Григорија, дакле, силазак у ад је укључен у велику пасхалну синтезу, у којој се крст, гроб, силазак у ад, васкрсење и победа над смрћу не раздвајају него образују једну тајну.

У једној „Духовној беседи“ Светог Макарија Великог ослобођење Адама Христовим силаском у ад тумачи се као праслика онога што се догађа у души сваког човека. Човеково срце постаје „гроб” и „могила”; смрт влада над помислима; тама није само космичка стварност, него и наше унутрашње стање. Када, међутим, Господ уђе у ту унутрашњу тамницу, онда оно што се једном догодило у аду постаје образац духовног васкрсења личности.

СВЕТИ МАКСИМ ИСПОВЕДНИК И СВЕТИ ЈОВАН ДАМАСКИН

Код Светих Отаца зрелог доба све је јасно: догмат о силаску у ад био је општеприхваћен; доживљаван је као догађај универзалног значаја, иако су неки аутори сужавали круг оних које Христос избавља; силазак у ад и Васкрсење схватани су као довршење домостроја спасења; коначно је учвршћено учење о Христовој победи над ђаволом, адом и смрћу; силазак у сад је посета преисподњи самим Божанством Христовим, сједињеним са људском душом; ова тема је добила и мистичко значење као праслика васкрсења душе.

Веома значајни за ову тему су Свети Максим Исповедник и Јован Дамаскин, јер код њих имамо зрелу синтезу слободе и спасења. По њима, није Бог Онај Који једне произвољно спасава, а друге оставља, него је одзив човека суштински важан: не изводи Бог једне из ада, а друге намерно задржава у аду, него неки желе, а други не желе да се спасу. Христов силазак у ад остаје свеопшти по домету, али не у смислу механичког аутоматизма, него у смислу свеопштег Божијег призива на који човек може да одговори или да га одбије.

Светоотачко богословље достиже своју зрелу форму, а затим се његови садржаји преносе у богослужбену поезију, која ће постати главни чувар и тумач ове тајне у животу Православне Цркве.

ЗАПАД И ИСТОК

На Западу постепено преовлађује правничко, јуридичко разумевање силаска Христа у ад: све већу улогу играју предодређење, прародитељски грех и све уже одређивање оних на које се односи спасоносно дејство Христовог силаска. Тако се круг спасених у западној теологији радикално сужава: најпре се из њега искључују грешници осуђени на вечне муке, затим они који су у чистилишту, а на крају и некрштена деца.

Православнима је такав јуридизам углавном стран. На Истоку силазак у ад остаје пре свега космички и пасхални догађај: то није судска операција ограниченог обима, него потрес целокупног тварног поретка. Чак и када источни писци не говоре исто о кругу спасених, они не губе из вида да је у Христовом силаску у ад дошло до разарања саме власти смрти. Запад, насупрот томе, све више настоји да прецизно одреди ко је изведен, ко није, по ком основу, и у којој је области постморталног стања. Док на Западу силазак у ад постепено постаје предмет правничког класификовања, на Православном Истоку он остаје пре свега тајна коју Црква опева.

СВЕТИ ЈЕФРЕМ СИРИН

Веома битан песник Цркве који се бави темом Христовог силаска у ад је већ поменути Свети Јефрем Сирин. Реч је о песнику у чијем се делу пасхална тајна развија у мрежу снажних слика, дијалога и антитеза. Христос је на крсту победио смрт; док је смрт везивала Једнога, „многи” који су били везани у преисподњи били су ослобођени узама тог Једнога; руке Христове приковане на крсту разориле су наше окове и везале оног који нас везује. У том језику се већ види оно што ће касније постати класично православно пасхално богословље: Христова слабост је привидна, а Његова смрт је напад на саму смрт. Он је Распети који побеђује оне који су мислили да су Њега победили.

Ад мисли да прима једног од смртника, а у ствари у себе прима сам Живот. Смрт верује да је стекла још једну жртву, а у ствари у своју унутрашњост испушта отров који ће је разрушити изнутра. Христос улази у ад не као поражени, него као скривени победник. Он се добровољно предаје смрти да би смрт изнутра лишио њене власти.

Христос силази, да би подигао, бива у гроб положен, да би васкрсао, привидно је поражен, да би разорио силу која нас поражава.

СВЕТИ РОМАН СЛАТКОПОЈАЦ

Ту су и химне Светог Романа Слаткопојца. Адам разговара са адом, ад се хвали својом влашћу, а затим се појављује Христос и све се преокреће. Адам говори аду да ће се његова сила ускоро сломити, док га ад исмева и тврди да над свима царује и да никад неће бити побеђен. Адам је глас људског рода који чека избављење, ад је глас власти смрти и ђавола, а Христос је онај који долази да коначно укине моћ смрти, која је, у ствари, лаж.

Још важнији је Романов развој такозване теме „божанске преваре”, односно обмане ада. Свети Роман овде преузима и поетски разрађује мисао Светог Григорија Нисијског: ад прихвата Христа као једног од смртних, гута мамац Његове људске природе, али бива упецан удицом Божанства. Овде није реч о некаквој митолошкој досетки, него о богословској формули која изражава парадокс ваплоћења. Христос је истински човек и зато заиста умире; али Он је и истински Бог, и зато смрт над Њим нема власт. Свети Роман ову тајну претвара у драмску сцену у којој ад вапи да не може „сварити” онога кога је прогутао. Христос силази добровољно, не по нужди и силази као Победник, да ослободи људе. Ад Га прима као човека и тиме бива преварен – Својим силаском Христос пустоши ад и побеђује ђавола и смрт. Он изводи из ада све који су се тамо налазили, а Његова победа не тиче се само прошлости него и будућих поколења, јер се простире и на оне који ће тек умрети. Све што ће Црква касније певати у Октоиху и Триодима, већ се овде у основи налази.

У БОГОСЛУЖБЕНИМ ПЕСМАМА

Силазак у ад помиње се више од педесет пута у службама Великог петка и Велике суботе, више од двеста пута у периоду Педесетнице, и више од сто педесет пута у недељним и празничним песмама током године. Ако Црква толико често и толико снажно пева о Христовом силаску у ад, онда је та тема у самом срцу њеног богослужбеног и догматског самопоимања.

И у песмама Октоиха Христос је Тај Који ослобађа Адама и Еву, који празни гробове и претвара подземље из царства заточеништва у место победе. Свуда је слика празног ада, беспомоћне смрти, свезаног ђавола и разбијених врата подземља: ово се у Октоиху претвара у стално недељно исповедање Цркве.

Веома је упечатљиво и то што Октоих не говори о Христовом силаску у ад као о нечему што припада само прошлости. У његовим песмама то је увек жива садашњост богослужења. Верни не певају само да је Христос „некада” разорио ад, него да је тим догађајем изменио стање људског рода. Отуд су у тим песмама једнако присутни и историјски Адам, и садашњи хришћанин, и свеопште васкрсење. Христос је живот и васкрсење не само за оне који су у аду били у часу Његовог силаска, него и за све који ће у Њега поверовати.

Христос добровољно силази у ад, обмањује смрт, разбија њену власт, пустоши подземље, ослобађа заробљене и отвара пут васкрсења целом људском роду.

СЛУЖБА ВЕЛИКЕ СУБОТЕ

После „Пасхе распећа”, како назива литургијско сећање на Христову смрт и погребење, Велика субота прелази у „Пасху васкрсења”. После читања старозаветних одломака ( паримија ), служба се коначно преображава у слављење Васкрсења: завршен је десетонедељни пут Триода посног, који је верног водио од покајаничког осећања великопосних служби, преко страдања и погребења, до самог прага Васкрсења. Црква не прелази нагло од туге ка радости, већ води верујућег кроз смрт ка победи над смрћу, кроз силазак у ад ка победи над адом.

У самој служби Велике суботе, нарочито на вечерњи са Литургијом, ад се поново персонификује и кука да му је срушена власт, јер је примио Мртвога као једног од мртвих, а сада не може да Га задржи. Још снажније одзвања стихира у којој ад говори да је Пастир распет, да је Адам васкрснут и да је све што је прогутао морао да избљује. У православном богослужењу ад није само рањен, није само делимично ослабљен, него је опустошен, лишен своје некадашње власти.

ЦВЕТНИ ТРИОД И СВЕТИ ДАМАСКИН

Црква затим прелази на Триод цветни, који почиње пасхалном полуноћницом и обухвата период од Пасхе до прве недеље по Педесетници. За разлику од Октоиха и Триода посног, у Цветном триоду има мање изворног материјала, јер је велики део текста преузет из Октоиха. Ипак, то не умањује његов богословски значај. Напротив, главна тема јесте Васкрсење Христово, а у химнама Васкрсење се не може ни замислити без победе над адом. Другим речима, у пасхалном периоду Црква не слави Васкрсење као Христов индивидуални тријумф, него као саборни догађај у коме је промењено стање читаве творевине.

Ту се посебно издваја Пасхални канон преподобног Јована Дамаскина. У њему је сажета читава богословска мисао Цветног триода да нас је Христос превео из смрти у живот и са земље на небеса. То је основна пасхална формула православља. Васкрсење није само чињеница да је Христос изашао жив из гроба, него прелазак људског рода из смрти у живот и из земаљског стања у небеско. На другом месту Дамаскиновог канона пева се да се радује не само земља, него и сав видљиви и невидљиви свет, јер је Христос устао. Силазак у ад и Васкрсење имају не само антрополошки него и космички смисао. Није промењена само судбина неколицине праведника, него је читава творевина захваћена пасхалном светлошћу.

ИСТИНСКА ТЕОДИЦЕЈА

Христос је Својом смрћу уништио смрт, разорио ад и укинуо власт ђавола. Иако ад, смрт и ђаво још увек постоје, њихова власт више није безусловна. То јест, победа је стварна, али њено коначно испуњење припада есхатону, Другом Христовом доласку, када ће и смрт, као последњи непријатељ, бити коначно уништена.

Догмат о силаску у ад има велико значење за оправдање Бога пред људским разумом. Питања која ту поставља су изузетно озбиљна: зашто Бог допушта зло, зашто осуђује људе на мучење, како разумети страшне слике Божијег суда у Светом Писму, како помирити Божију правду и милосрђе? Христов одговор није укидање суда, него показивање да чак ни Божији суд у историји не значи коначно напуштање човека. На то указује и Прва посланица Петрова 3,18–21: чак и они који су, по библијској нарацији, за време потопа кажњени смрћу, нису били лишени последње могућности да чују Христову проповед у аду. То значи да суд Божији не мора значити коначно одбацивање; они су могли да чују Еванђеље и да одговоре на њега. То не значи да су сви спасени, јер у Предању постоји и мотив одзива: неки следе Христа, а неки не. Неки прихватају светлост, неки се склањају дубље у таму. Божија победа је свеопшта по снази и обиму могућности понуђене људима, али не по нужном аутоматизму свачијег прихватања. Христов силазак у ад не укида драму слободе, не поништава озбиљност људског избора, али не допушта ни да последњу реч има тама. Последња реч припада Христу који силази и тамо где човек више не може сам да допре.

НАША ВЕРА И ХРИСТОВА ПОБЕДА НАД АДОМ

Христов силазак у ад јесте нераздвојни део црквене вере. Литургијско Предање сведочи о њему јасније него многи каснији школски трактати. У православном богослужбеном искуству тај силазак значи разарање власти смрти. У богословском смислу он отвара нову перспективу за разумевање Божије правде, милости и спасења, а у сотириолошком смислу показује да Христово дело досеже и до оних граница људског постојања где би, без Њега, остајала само безнадежност. Пасха није само вест да је Христос васкрсао, него објава да је смрт лишена своје апсолутне власти, да је ад разорен изнутра и да је човеку отворен пут ка животу чак и тамо где се чинило да више нема никаквог пута.

То је слутио руски песник и приповедач Иван Буњин, када је овако описао свој посмртни сусрет са Христом:

Цвеће, и бумбари, и траве, и жита,

И жега у подне, плаветна красота.

Свог сина ће Господ блудног да упита:

‘Окуси ли срећу земаљског живота?’

Све заборавићу. Памтиће се стаза

Што води кроз траве и жита вољена.

У сузама слатким, ништа нећу казат`

Грлећи Му милосна колена.

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!