ВЕЛИЧАЊЕ УСТАШТВА, СЛАВЉЕЊЕ ЗЛОЧИНА: Међународна заједница ћути о „Олуји“ као и прије 23 године

Међународни суд правде је хрватску злочиначку акцију „Олуја“ оквалификовао као етничко чишћење, али то није утицало да Загреб и без налога овог суда одустане од прославе 4. августа као двоструког државног празника, на шта међународна заједница и сада ћути као и 1995. године, саопштио је данас Документационо-информациони центар Веритас.

Из Веритаса су подсјетили да се акција етничког чишћења и масовних злочина слави и из године у годину претвара у величање усташтва и изливе мржње према Србима, а да су се обећања о заштити мањинских националних права, која су дали хрватски званичници на дан уласка Хрватске у ЕУ прије пет година на Тргу Бана Јелачића у Загребу, претворила у супротност.

„Српска заједница је постала још минорнија, обесправљенија и нападанија, а на све то међународна заједница, укључујући НАТО и ЕУ, чија је Хрватска у међувремну постала чланица, ћути као што је ћутала и прије 23 године“, истакнуто је у саопштењу из Веритаса.

Из Документационо-информационог центра подсјећају да су 4. августа 1995. године Оружане снаге Хрватске, уз одобрење и подршку НАТО-а, а у садејству са снагама Хрватског вијећа одбране и такозване Армије БиХ извршиле агресију на сјеверну Далмацију, Лику, Кордун и Банију, односно на Српску Аутономну Област Крајину, која је била у саставу тадашње Републике Српске Крајине.

Агресија је извршена, упркос чињеницама да је та област била под заштитом УН, под називом сектори „Југ“ и „Сјевер“, и да су представници Републике Српске Крајине дан прије у Женеви и Београду прихватили приједлог међународне заједнице о мирном рјешењу сукоба.

Против Срба у Републици Српској Крајини /230.000 житеља са 30.000 војника/ ангажовано је 200.000 војника, од којих је директно у операцији учествовало 138.500 припадника Хрватске војске, МУП-а и ХВО-а, а ако се томе додају снаге такозване Армије БиХ и НАТО-а, агресора је било више него становника у Крајини, а однос војника био је најмање седам према један у корист агресора.

За неколико дана неравноправне борбе сломљен је отпор Српске војске Крајине, а народ западне Крајине, њих више од 220.000, поучен историјским искуством, креће у до тада највећу српску сеобу на исток браћи по вјери и нацији.

И кад је престао сваки отпор Српске војске Крајине, агресор је убијао људе који нису хтјели или могли да оду са вјековних огњишта, али и оне у избјегличким колонама и до Уне и преко Уне, дубоко у територији тадашње Републике Српске.

У евиденцији Веритаса налазе се имена 1.861 погинулог и несталог Србина из ове акције и послије ње, од којег 1.211 цивила /65 одсто/, од којих су око три четвртине били старији од 60 година.

Међу жртвама се налази 548 жена /29 одсто/, од којих су око четири петине биле старије од 60 година, што представља један од црних рекорда грађанског рата деведесетих година прошлог вијека на просторима бивше Југославије.

Од укупног броја жртава до сада је расвијетљена судбина 1.084 лица, док се на евиденцији несталих води још 777 лица, од којих 588 цивила, међу којима 295 жена.

Хрватска избјегава без ваљаног разлога ексхумације и познатих мјеста са око 152 посмртна остатка Срба, покопаних углавном под ознаком „непознат“, што је јединствен случај на подручју бивше Југославије, као што без правог разлога отеже и са идентификацијама 362 ексхумирана посмртна остатка.

Агресија, под кодним називом „Олуја“, спровођена је, као и оне које су јој претходиле – „Миљевачки плато“, „Масленица“, „Медачки џеп“ и „Бљесак“, према тактици „спржене земље“, што је половином новембра 1995. године достигло размјере потпуног затирања српске заједнице у Крајини.

Иако је било очигледно да је хрватска власт предузела ову агресију због добијања територије без српске већине која је на њој живјела, Савјет безбједности УН, осим „снажне осуде хрватске војне офанзиве великих размјера“, није донио, било какве казнене мјере против агресора.

„Олуја“ је једини догађај у којем су Срби из Хрватске жртве, а за који је суђено пред Хашким трибуналом.

Претресно вијеће је једногласно закључило да су двојица од тројице оптужених генерала били учесници удруженог злочиначког подухвата, чија је заједничка сврха била трајно уклањање српских цивила из Крајине силом или пријетњом, и осудило их – Анту Готовину на 24, а Младена Маркача на 18 година затвора.

Жалбено вијеће је, тијесном већином, са три према два, поништило цијелу пресуду Претресног вијећа и ослободило оптужене генерале по свим тачкама оптужбе.

Иако није негирало злочине утврђене у првостепеној пресуди, Жалбено вијеће није нашло за сходно да оптужене генерале осуди ни по алтернативним видовима одговорности.

Од неколико до сада процесуираних припадника хрватских оружаних снага за ратне злочине над Србима из времена „Олује“, хрватски судови су правоснажно осудили само једно лице /за случај „Прукљан и Мандићи“/, а током посљедњих година, неколико породица убијених Срба у овој злочиначкој акцији, након дугогодишњих и исцрпљујућих спорова, успјели су остварити накнаду штете за убијене рођаке.

Веритас подсјећа да је и Суд БиХ осудио једног припадника Петог корпуса такозване Армије БиХ за ратни злочин над четворицом припадника Српске војске Крајине, које је уз његову сагласност, по заробљавању на Сувој међи на територији Хрватске, убио муџахедин из састава исте јединице.

У директној вези са операцијом „Олуја“ је и парнични поступак пред Федералним судом у Чикагу по тужби крајишких Срба против консултантске фирме МПРИ, односно њене правне насљеднице, поднесен у августу 2010. године, због накнаде штете по основу саучесништва у геноциду, који је, након дугих преговора, у јесен 2016. године окончан нагодбом.

Вредније од добијеног новца у симболичном износу је сазнање да је преко овог поступка барем дио свјетске јавности упознат о трагедији Срба из Републике Српске Крајине, којој су увелико кумовале и америчке организације, попут МПРИ-ја, наведено је из Веритаса.

„Олуја“ је, како се подсјећа, стигла и пред Европски суд за људска права пред којим се воде судски спорови по тужбама оштећених Срба против Хрватске, који су изгубили спорове пред хрватским судовима или сматрају да њена државна тијела нису спровела ефикасну истрагу смрти њихових рођака цивила, који су убијени за вријеме или непосредно након ове акције.