ВЕЋ ВИЂЕНО: Шта се крије иза плана да се Српска оптужи за сецесију, док Бакир гомила оружје?!

Умјесто да уочи проблем неусвајања измјена изборног закона у Федерацији БиХ, високи представник Валентин Инцко износи низ паушалних оптужби на рачун Републике Српске. Сецесија Републике Српске је потенцијални одговор на кршење Дејтонског споразума, док Бакир Изетбеговић гомила оружје које је стварно.

Најновији извјештај високог представника за БиХ Валентина Инцка гомила је лажи, реакција је предсједника Републике Српске Милорада Додика на оно што је Инцко рекао у Њујорку пред Савјетом безбједности УН у свом редовном полугодишњем обраћању том тијелу.

Српска, према Додиковим ријечима, није донијела ниједну одлуку која се бави питањем сецесије, премда сецесија као политичка тема постоји и постојаће и то нико не може да заустави.

„Инцко је пред УН безочно слагао читав свијет и Савјет безбједности, на тај начин каљајући Републику Српску“, закључио је Додик.

Извјештаји високог представника већ годинама су неизбалансирани на штету Републике Српске, оцјењује бањалучки политиколог Милош Шолаја.

„И овај пут је Инцко, умјесто да уочи много већи проблем за БиХ, а то је неусвајање изборног закона, који треба да дефинише односе између Бошњака и Хрвата у Федерацији БиХ, дакле, у другом ентитету, што представља стварну опасност за будућност БиХ, донио читав низ паушалних оптужби које јесу политичка реторика, али нису реалан политички процес“, објашњава Шолаја.

Та реторика односи се на могућу независност или захтјеве за независност, што је, према Шолајиним ријечима, једна од политичких идеја о којима је могуће дискутовати, али чија реализација зависи управо од тога колико ће Инцко допринијети да БиХ буде стабилна онако како је замишљено Дејтонским споразумом.

Инцко је поново злоупотријебио своју функцију да у извјештају истакне Републику Српску као основни реметилачки фактор у БиХ, сматра политиколог Александар Врањеш.

Сецесија није званична политика нити Владе, нити Народне Скупштине РС, нема ниједног званичног документа институција Републике Српске који прописују такву политику, објашњава Врањеш.

„С друге стране, у јавности је могуће чути да је сецесија могућа опција, али само у случају даљих нарушавања и наставка негирања уставних позиција Републике Српске које су прописане међународним уговором какав је Дејтонски споразум.

Дакле, то се у јавности може чути као потенцијални и дефанзивни план, а никако као званична и офанзивна политика по државност БиХ. А то Инцко управо тако приказује &мдасх; да власт Републике Српске упорно одбацује државност БиХ заговарајући сецесију“, каже он.

Није први пут да Инцко прозива Републику Српску као реметилачки фактор, нити је то нешто неочекивано, додаје Врањеш, али овај пут високи представник није могао да игнорише сарајевску ратнохушкачку политику, али томе није посветио довољно пажње.

„Ако Бакир Изетбеговић каже да шест фабрика намјенске индустрије на територији ФБиХ производи вишак наоружања за потребе складиштења на територији саме Федерације, како он каже: &рсqуо;За не дај Боже&лсqуо;, то није потенцијална и хипотетичка ствар, него конкретно оружје које се данас производи и складишти. Он, дакле, у исту раван ставља потенцијални одговор на нарушавање уставне позиције Републике Српске и наставак негирања уставних надлежности Српске, са конкретним оружјем које се производи и складишти“, каже Врањеш.

У извјештају Инцко пријетње бошњачких политичких лидера чак спушта испод оног нивоа како је такве изјаве сам Бакир Изетбеговић интонирао, а Изетбеговић је, подсјећа Врањеш, у посљедњих пола године на три различита медија споменуо рат као опцију коју он, као један од водећих бошњачких политичара, не искључује из своје политике.

Инцко повећава „опасност“ из Српске по БиХ, а бошњачке политичаре не наводи чак ни по имену, него каже да они наводно сугеришу о одређеном хипотетичком ратном сценарију.

„Опет се види да је он у потпуности пристрасан и да су његови извјештаји у СБ превасходно политички извјештаји који иду у корист једног конститутивног народа, у овом случају бошњачког. И наравно да Република Српска у свему томе не може да буде задовољна“, каже Врањеш.

Иако у једном дијелу извјештаја Инцко каже да САД и ЕУ раде на томе да омогуће постизање споразума по питању изборног закона, нигдје не наводи да су српске странке из тих разговора искључене, додаје Врањеш, нити наглашава да се проблем налази у ФБиХ.

„Када постоји неки проблем који генерише Федерација, онда се он у извјештајима господина Инцка показује као генерални проблем читаве БиХ, тако што посредно оптужује и Републику Српску, као да је саставни дио тог проблема. Он покушава да прикаже да је питање изборног закона питање не само Федерације, већ читаве БиХ, самим тим и Републике Српске, а нигдје не наводи да су српске партије у потпуности искључене из тих разговора“, наводи Врањеш.

Према Шолајином мишљењу, Инцков извјештај неће имати утицаја на односе унутар БиХ, као што више ништа нема утицаја на односе у тој држави. Кључни су односи, каже, међу унутрашњим актерима. Више нема оружане силе од 62.000 страних војника, нити у БиХ постоје велики међународни интереси.

Једини интерес међународне заједнице је да у Босни влада мир, а политички процеси највише зависе од унутрашњих актера, сматра Шолаја. Инцков извјештај, стога, представља информацију за велике силе, чланице Савјета безбједности, а многе од њих већ знају шта је суштина процеса.

У политичком смислу, оцјењује Шолаја, Српска је стабилнији дио БиХ и може самостално да функционише, без обзира на то како ће бити разријешени проблеми изборног закона.

У Републици Српској се извјештај посматра као априорно негативан према том ентитету, као и да Српска има потребу да на свој начин и својим каналима представи одговор на Инцков извјештај у СБ, каже Врањеш.

Инцков извјештај не помаже смиривању политичких тензија у БиХ, сматра Врањеш.

„Напротив, он их даље продубљује тиме што увијек приказује црно-бијелу слику. Дакле, Инцко својим извјештајима даље продубљује подјеле. То је та парадоксална ситуација, гдје његово присуство, које он правда потребом за имплементацијом Дејтонског споразума, у суштини умањује политичко повјерење између три конститутивна народа“, објашњава Врањеш.

Тагови: Армија БиХ, Бакир Изетбеговић, Валентин Инцко