ВАЊА ПОСЛЕ ВИШЕ ОД 20 ГОДИНА ПОНОВО ЖИВИ У ИСЛАМУ ГРЧКОМ: Вратила живот огњишту предака
Приватна архива
ЧЕСТО, баш често помислим шта би мој деда Милош рекао кад би знао да сада живим овде, у Исламу Грчком, са супругом и сином. Да ли би му срце било пуно? Да ли би се са поносом благо осмехнуо или би му искра са сузом радосницом засјала у оку? Или, можда, све одједном… Не знам, али знам да смо Младен, Матија и ја срећни у нашем Исламу Грчком, као што смо и у Београду и Новом Саду, да смо и овде у Далмацији своји на своме као што смо и у Србији.
Овако за „Новости“ говори Вања Толмач (31), рођена Јокић, из Ислама Грчког. А ово је прича о будућности која има дубоке корене у прошлости. Прича о нераскидивој вези са прецима и вери потомака да са прадедовског огњишта могу корачати напред у живот, ма колико да је, донедавно, то изгледало немогуће.
Книн 1992. године. Зло, ратно доба. Јокићима, доктору Невену, запосленом у книнској Болници, и његовој супрузи Богданки, рађају се близнакиње, Вања и Андреја. Радост велика, околности тешке. Девојчице са мајком расту у селу својих прадедова, у Исламу Грчком, упијају сваки тренутак живота у божанственом равнокотарском селу… И тако до 4. августа 1995, до злокобне „Олује“… У колони српских прогнаника су и Јокићи: Богданка са две малене кћери… О супругу и оцу Невену две недеље ништа не знају. Ниоткуда ни слова ни речи о њему. После вишедневне патње, стрепње, суза, исцрпљени, стигли су у Србију. Смештају се у Борчу где им се касније придружио и супруг и отац. И крећу даље, с мало, врло мало неке луде наде да ће једном опет, барем на одмор, одлазити у завичај.
Одрастале смо уз приче о Исламу Грчком – каже нам Вања. – Деда Милош, који није доживео да му се врати јер је преминуо 2003, са бескрајним поносом и чини ми се још већом тугом причао нам је о свом селу. И тати је све почињало и завршавало се са Исламом Грчким. Тако смо Андреја и ја стварале своју слику о нашем селу, заволеле га, а памтиле смо тек понеку слику.
ВЕНЧАЊЕ
ВАЊА и Младен су били први пар из Ислама Грчког који се, после рата, венчао у Цркви Светог Илије у суседном селу Кашићу, богомољи која је била разорена током грађанског рата деведесетих. Младен је, заправо, испунио Вањину девојачку жељу да када се уда црквено венчање буде баш у тој светињи.
На свега пола сата боравиле су у њему 2003. Први пут после оне страшне 1995. Оно што су затекли оставило их је без речи. Три куће Јокића, једна уз другу разорене, обрасле шибљем нису се ни виделе, а ни у дворишта није могло да се уђе…
– Ништа није било ни налик лепоти из очевог и дединог сећања, ни налик слици коју смо нас две створиле – прича Вања. – Било је страшно, а ми смо били очајни, тужни и немоћни. Гледала сам тату: заплакао би да нас две нисмо биле ту. Али то је, знам, био и трен када је одлучио да ћемо све обновити.
Тако је и било. Корак по корак, враћала се ватра на огњиште Јокића кућа. Већ 2007. први пут су летовали у делимично обновљеној кући, уз агрегат за струју и без воде. У Србији, Вања се школовала, радила, удала се, 2019. родила Матију, али и размишљала да оде у иностранство. Били су на корак од одласка у Аустралију. Зауставила их је епидемија ковида 19. У тим „месецима короне“ родила се идеја да у кући, у Исламу Грчком уреде апартмане и баве се туризмом и пољопривредом. Вањи је остало „само“ да у то убеди и супруга Младена, правог Лалу, рођеног Зрењанинца, који је од своје десете године живео у Новом Саду.
– Почело је убеђивање. Било је и натезања, а онда је Младен једног дана рекао: „Ајде“ – прича Вања.
Тако се породица Толмач преселила у Ислам Грчки.
– Требало је уредити апартмане. Радили су нам и мајстори, али и ми смо добро засукали рукаве. Младен је, верујте ми, радећи крв овде оставио. Радили смо три године, уређивали, сређивали… Било је и заиста тешких тренутака, изазова и одрицања, али ево дошли смо до циља, овог јула смо примили прве госте. Дошли су нам из Данске – прича Вања.
Матијино босоного детињство
МАЛЕНИ Матија једино је дете у Исламу Грчком. Његов најбољи друг, каже нам Вања, јесте деда Але Кожул који има 84 године. Помислили бисмо да је усамљен, да није једно живо, раздрагано, радознало дете које, чини нам се, све зна, које босо хода по дворишту, здраво расте… Матија нас је, као и његови родитељи, оставио без речи. На крају нас је одвео и на извор хладне воде коју је пио из своје ручице… Мало деце данас има тако безбрижно, босоного детињство…
Упоредо са туризмом, Вања и Младен се баве и пољопривредом.
– Засадили смо парадајз, лубенице, диње, паприку, патлиџан, тиквице, краставац… Све то нас двоје обрађујемо. Понекад кад плевимо, кад се баш уморим, питам се је ли ми све ово требало, иако знам да је вредно сваке наше капи зноја. Имамо и више од 40 маслина па кад је берба, права је фешта, помаже нам више од 20 људи – прича Вања, жена ситне грађе, али дивовског духа и снаге. – Навикла сам да радим од детињства. Родитељи нас нису штедели, научили су нас све да радимо. Тако је и са Младеном. Он воли да се бави сувомеснатим производима, па зими иде у Србију и припрема их по далматинској рецептури.
И мора да је Вања осим дивљења према њеном и Младеновом подвигу „прочитала“ и безброј питања у нашим погледима. Сама је на њих одговорила:
– Знам да смо донели праву одлуку. Од пресељења у Ислам Грчки, променили су ми се приоритети у животу. Верујте, ништа ми не недостаје: ни кафићи, ни ресторани, ни изласци… Само понекад пријатељи и блиски рођаци, али они често дођу па макар и на дан-два… Ми смо овде у Исламу Грчком срећни и верујем да ће тако и остати, да нас будућност неће изневерити.
