В. Крестић, М. Ковић: Усташке идеје у Црној Гори

Нове црногорске комите, које немају додирних тачака са оним из 1918. које су се изјашњавале као Срби, после порука мржње уз које су данима блокирали путеве, почеле су да призивају и Црногорско пролеће. За историчаре, то је јасна алузија на Хрватско пролеће из 1971. и масовни покрет који је покушао да елиминише све што је имало српски предзнак.

Губитници на августовским парламентарним изборима у Црној Гори који себе сматрају борцима за црногорску ствар, а називају се комитама, данима су блокирале путеве и изводиле народ на улице, тражећи смену владе Здравка Кривокапића.

Патриотско-комитски савез Никшића претио је влади да ће наставити протесте и блокаду путева ако премијер не одбаци Одлуку о критеријумима за стицање црногорског држављанства која би, по оцени Монтенегрина, омогућила да 62.000 људи, углавном Срба, добије црногорско држављанство. По њима, одлука о томе требало би да буде донета уз учешће посланика суверенистичког блока и представнике свих мањинских народа који живе у Црној Гори.

Уобичајена „комитска“ сценографија, уз црвене црногорске заставе, али и комитске и заставе НАТО, певање „патриотских песама“, на протесту у Подгорици је била обогаћена и песмом озлоглашеног Марка Перковића Томпсона, познатог по усташким ставовима, због чега су му наступи забрањени у највећем делу Европе.

Уклонити све што је српско

На протесту испред Владе Црне Горе на репертоару је била и такорећи Томпсонова химна „Бојна Чавоглаве“ која поручује да ће усташка рука Србе стићи и у Србији. Али ни то више није нека новост, као ни појављивање усташке иконографије на скуповима оних који би да придев српски ако је икако могуће протерају из Црне Горе.

Основана је чак и група грађана под називом Црногорско пролеће која је окупила присталице у неколико градова, што изазива запитаност копирају ли они бројне покрете и идеолошке правце из историје – од 1918. на овамо.

Да ли је, на пример, реч само о случајном подударању термина Црногорско пролеће са Хрватским пролећем?

Маспок, односно Хрватско пролеће је 1971. године уз подршку великог дела тадашњег политичког врха Хрватске, али и усташке емиграције на Западу, био масовни националистички и сецесионистички покрет који је захтевао искључење употребе српског језика у Хрватској и њено декларисање као националне државе Хрвата. У одговору на то питање терминолошког подударања, академик Василије Крестић је недвосмислено јасан.

„Нема случајности када је реч о тој црногорској проусташкој или да не кажемо проусташко-хрватској политици. То има дубоке корене. Ту су Савић Марковић Штедимлија и Секула Дрљевић поставили темеље те и такве прохрватске, а у последње време и проусташке политике. Према томе, то је изједначавање, једно копирање са јасним антисрпским циљем да се Црна Гора приближи тим Зеленашима који су антисрпски опредељени“, каже Крестић за Спутњик.

Дрљевић који је својевремено био министар правде и министар финансија у Краљевини Црној Гори, током Другог светског рата је после сарадње са италијанским окупационим властима у Црној Гори, постао и сарадник усташког режима у Независној држави Хрватској. Добивши подршку усташког поглавника Анте Павелића, у Загребу је средином 1944. године формирао Црногорско државно вијеће.

Историчар Милош Ковић, професор Филозофског факултета у Београду истиче да они који себе данас зову комитама у Црној Гори немају везе са историјским комитама из времена Првог светског рата, као што они који данас зову себе националним Црногорцима немају готово никакве везе са историјском Црном Гором.

Ништа заједничко са комитама из Првог светског рата

„Њихова баштина и њихово наслеђе и њихов почетак је у 1941. години. Њихови идеолози нису Свети Петар Цетињски ни Његош, па ни краљ Никола Петровић, него Секула Дрљевић и Штедимлија. У томе је та карика која их везује са усташким покретом у Хрватској и са обновом усташких идеја у данашњој Хрватској“, такође сматра Ковић.

То је, како каже, правац у коме они који се данас изјашњавају на тај начин еволуирају већ дуго и он је потврђен 1945. од стране Титове власти. Зато сматра да не треба да чуди сада та синтагма Црногорско пролеће која је још једна потврда да ти људи еволуирају, односно деволуирају у правцу чистог усташлука.

„И то потврђује певање Томпсонових песама и остала иконографија која припада усташком покрету. Не би требало да имамо било какве илузије када су у питању они који себе данас зову комитама“, каже Ковић за Спутњик.

Он подсећа да су те самозване комите у директном сукобу са основним историјским чињеницама из 1918. године о томе шта је била Подгоричка скупштина. А била је, како истиче, најдемократскија скупштина у историји Црне Горе која је означила остварење вишевековног идеала Срба из Црне Горе који се сабирао у две рече – ослобођење и уједињење српског народа. Све што је данашње домишљање и измишљање о 1918. години није утемељено у нечему што су историјске чињенице, тврди наш саговорник.

Комите су били Срби

„Комите, покрет отпора против аустро-угарске власти из Првог светског рата настао је пошто је краљ Никола потписао капитулацију и отишао у емиграцију и нећете наћи ниједног комиту из Првог светског рата који се није изјашњавао као Србин. И комите су заједно са српском и француском војском ослобађале Црну Гору 1918. Не заборавимо да је приморје, осим обале од Бара до Улциња, Црној Гори управо припојила та такозвана омрзнута, окупаторска српска војска 1918. године“, подсећа овај историчар.

Он, међутим, указује на спољни фактор, примарно италијански, јер је преко Италије долазио тај утицај који ће покренути такозвану Божићну побуну и све што ће касније доћи, закључно са Другим светским ратом.

Исход Подгоричке скупштине 1918. био је разлог за побуну Зеленаша на Божић 1919. године која је иако подстакнута из Италије завршила неуспехом.

Разлог за неуспешна побуну Зеленаша на Божић 1919. године, управо је био исход Подгоричке скупштине, према коме се Краљевина Црна Гора безусловно уједињује са Краљевином Србијом која би одмах након тога приступила формирању заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца.

Бјелаши који су се залагали за безусловно уједињење, бројчано су надмашили Зеленаше, који су били присталице очувања црногорске државности и конфедералног уједињења.

Комите са италијанском подршком

То што су се и касније неки одметнули у планине и хајдуковали и пљачкали о чему у архивама има доста докумената, као и јасних података о подршци коју су добијали из Италије, разлог је да су себе називали комитама.

Касније, са појавом фашистичке Италије 1922. они се уливају у тај покрет, каже Ковић.

И Крестић указује на то да их је подржавала и плаћала Италија која је имала јасне тенденције. Према Крестићевим речима:

„Италијанска краљица која је била ћерка црногорског краља Николе, хтела је да помогне Петровићима да се врате на црногорски престо. То је интервенција државе са стране која диже устанак из чисто државних интереса Италије. Та тенденција се јавља још од Првог светског рата, када краљ Никола са породицом бежи и напушта Црну Гору која капитулира, и заједно са сином моли Бога да победе Централне силе само зато да би се вратио на црногорски престо“.

Веза са усташтвом није случајност

Нове црногорске комите немају додирних тачака са оним формираним као покрет отпора аустро-угарској војсци током Првог светског рата, које су се изјашњавали као Срби.

Ако постоји заједничка нит између тих комита које је подржавала Италија и ових данашњих, то је та антисрпска акција из оног времена и овог садашњег. У оно време зеленашка, а сада заиста је можемо назвати и проусташка, директан је Крестић.

А Ковић закључује:

„Дакле, није случајно ојачана та веза са усташком идеологијом и са НДХ и не сведочимо случајно данас повампирењу усташких и нацифашистичких идеја. Оно што видимо данас у Црној Гори то је део тог процеса. Оно што је посебно занимљиво то је како је титоистичка идеологија утирала пут у то што имамо данас, у данашњу НАТО, проусташку и профашистичку идеологију коју видимо у Црној Гори“.