„УЗАЛУДНА ЖРТВА“ ИЛИ „НАЈСВЕТИЈИ ПРИМЕР ЖРТВОВАЊА“:  Шта је данас Црној Гори, Црногорцима и Србима, Мојковачка битка?

Да ли је за победничку црногорску војску, како данас тврде неки црногорски историчари, још пре битке био „спремљен пут пораза и срамоте“, да ли је Србија, заједно са савезницима, још пре битке „осудила Црну Гору на пропаст и капитулацију да би је, као опасног ривала у пројектованом уједињењу елиминисала, подмукло и цинично?

Или су се мојковачки јунаци, како недавно рече епископ Методије, „жртвујући се за брата и полажући живот за другога, управо у време рођења Богомладенца Христа, тог крвавог Божића 1916, рађали као дјеца Божија и побједници у свјетлости свог човјекољубља“?

Да ли је „Мојковачка витешка битка добијена са дубоко скривеним циљем велеиздајника Јанка Вукотића тоталног ископа Црне Горе – убиства њеног народа“, и да ли је та битка „с војностратешког погледа потпуно сулуда, односно непотребна“, како је пре десетак година упитао један црногорски политичар?

Или су мојковачки јунаци, како вели владика Методије, „оставивши све за собом, породице, жеље, младост, живот цио, пошли за Христом, кротко вођени просијаном својом душом да помогну другоме, да спасу брата, да одбране српство, да оставе све и свој живот положе“?

На Божић ове године биће равно 107 година од чувене Мојковачке битке када су, 6. и 7. јануара 1916. године црногорски војници под командом сердара Јанка Вукотића успели да код Мојковца зауставе, победе вишеструко надмоћнију и немерљиво боље опремљену аустријску оружану силу и омогуће јединицама српске војске несметано повлачење преко Албаније.

Песник Матија Бећковић, на питање РТ Балкан – „Шта је данас Мојковачка битка Црној Гори и Црногорцима?“, одговара стихом:

„Српска војска је већ била минула, а Црногорска је залуду гинула, у бесмисленом боју за другога. А да је истина и једно од тога, стајала би изнад Боја косовскога“, каже песник.

Сердар Вукотић повео је уочи Божића 1916. у велику битку своју ћерку Василију, а она је тада записала оно што су Црногорци у рововима говорили, „да је важно да је братска српска војска измакла а, ако ми изгинемо, имаће ко да нас освети и сатре швапску силу“. „Нема веће љубави од те, да ко положи живот за своје ближње“, говорили су тада мојковачки јунаци, а записала Василија.

Пад у српско ропство

Деценијама касније, „у новим токовима црногорске историографије“, од речи мајковачких мученика о жртви за ближењег, стигло се до тумачења да је велика битка била само корак на путу пада у „српско ропство“. Џаба чињеница што је тада Црна Гора запала под аустро-угарску окупацију.

„Замислите згодну, петнаестогодишњу дјевојчицу, чија се црна дуга коса вијори попут заставе и која смјерно хрли од одреда до одреда, да лијечи и доноси новости из рата. Кажу, своја свједочења из рата, записивала је у свој дневник. Можда није била изузетан писац, али сасвим сигурно да је својом судбином исписала и овјековјечила своје постојање, као и одлучујућу битку и подвиг црногорске војске тог 7. јануара 1916. године“, каже Сава Радуловић, песникиња из Никшића, говорећи за РТ Балкан о Василији Вукотић, додајући да није сигурна колико су млађе генерације чуле за храбру и неустрашиву ћерку чувеног војсковође Јанка Вукотића.

Можда, да није било битке на Мојковцу, вели песникиња из Никшића, „не би Немац знао шта је величина Божића“!

„Прошла власт у Црној Гори била је изванредан кројачки корпус. Настојала је да прекроји историју, измисли датуме, допише побједе, осмисли поразе тамо гдје их није било, наметне нови језик, представи лажну цркву. Трудили су се да раде све по диктату једног, забораве прошлост и осмисле нову којом ће наметнути туђа правила. Као што су тад планирали да избришу српство са животне карте, тако су ови нови били спремни на протјеривање истих, само да су добили власт још једном“, наводи Радуловићева.

„Само кројачи нијесу рачунали на то да су конци у Божијим рукама и да су Мојковачка битка и Подгоричка скупштина двије свијеће које освјетљавају будућност савременог човјека, а које Монтенегрини желе угасити. То су два датума због којих новија историја не може измислити своју верзију. Два догађаја за понос, али којих се ови други стиде“, додаје.

Размишља, каже, да ли је малена Василија, док је мирисала на барут и носила снове о победи, могла и да сања како ће једног дана управо ова побједа бити некоме трн у оку и како им неће значити, да ће пожељети да се није никад десила?!

Мојковачка битка била је тек епилог тромесечних тешких борби Црногорске санџачке војске, која је на фронту од Вишеграда до Новог Пазара бранила одступницу српској војсци која се повлачила према Скадру. Данас се код појединих црногорских историчара све чешће може чути теза да је чувена битка била „узалудно жртвовање“, иако сам краљ Никола, па ни црногорски официри и војници никад своју одлуку нису довели у питање.

„Послије 107 година, можемо рећи, да сви ови догађају трају, не само на симбличком, него и на реалном нивоу. У Црној Гори, и поред дводеценијске окупације од однарођене прозападне власти, траје духово витештво српског народа, који носи најбоље традиције српког народа, и дубоко осјећање братства са православним словенским народом, који симболички представља Русија. Траје и нека нејасна окупација Црне Горе од стране Запада (преко наше власти), који јој намеће друштвене и културне обрасце, који јој разара или прекида памћење, ширећи у њој ропски и отпаднички дух. Траје тихо конвертитсво у духу Црногораца, који своју српску историју, доживљавају као митоманију, српску државну идеју као национални хегемонизам, а руску заштиту као историјску заблуду“, каже за РТ Балкан књижевник Милутин Мићовић.

Иако су могли да се повуку, крену према Скадру, мојковачки јунаци остали су на Божић укопани и одбранили Бојну њиву, Мојковац, правац за извлачење српске војске. Убрзо после битке, црногорска Влада је донела одлуку да престане да се бори са Аустро-угарима који су окупирали земљу, краљ Никола је напустио Црну Гору. 

„Два најважнија празника српског народа у Црној Гори која је, упркос противљењу бивше власти, обновио Српски национални савјет су 1. децембар, Дан уједињења Црне Горе и Србије и Божићно обиљежавање Мојковачке битке који представљају свједочанство заједништва једнородног народа Црне Горе и Србије. Сепарастичка власт у Црној Гори покушавала је дуги низ година да препусти забораву ове важне датуме у жељи да се повезаност Црне Горе и Србије што више релативизује не би ли остварили у том тренутку државни пројекат асимилације српског народа у националне Црногорце“, каже за РТ Балкан др Момчило Вуксановић, преседник Српског националног савјета Црне Горе.

Он подсећа да је Српски национални савет, као кровна организација српског народа у Црној Гори, после више од 50 година обновио обележавање ових празника „без обзира што је у том времену актуелна власт поништавала одлуке Подгоричке скупштине и запостављала епопеју српског народа на Мојковцу“.

Сукоб војних концепција

„Колико је властима у том времену сметала обнова споменика мојковачким јунацима на Бојној њиви и постављања крста на њему говори податак да је одговорно лице из Српског националног савјета правоснажно осуђено на годину дана затвора условно на три године. Ни то није било довољно да српски народ у Црној Гори заборави славну жртву својих предака па ће и ове године заједно са епархијом будимљанско-никшићком и Скупштином општином Мојковац Српски национални савјет обиљежити овај велики празник српског народа у Црној Гори – 107. годишњицу Мојковачке битке“, каже Вуксановић.

Додаје да је најбољи одговор на питање ко се данас у Црној Гори одриче симболике Мојковачке битке, дао министар војни Црне Горе који је у време када је обнављано спомен обележје рекао да се „на Мојковцу нијесу супроставиле двије непријатељске војске већ да је то био сукоб војних концепција“.

„Но и поред тога слободно се може рећи да у Црној Гори не постоји готово нико ко са највећим поштовањем не гледа на ту јединствену жртву славне војске сердара Јанка Вукотића која се тим подвигом, како је казао и сам краљ Александар Карађорђевић, одужила српству. Свакако да у овом времену у Црној Гори постоји и један број оних који би хтјели да се забораве ријечи светог владике Николаја Велимировића које је и данас тако лијепо чути „да није било Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану“, каже Вуксановић.

Сердара Јанка Вукотића касније је Карађорђевом звездом одликовао краљ Александар који је сердару и његовим борцима рекао да су се „више неголи одужили српству.

„Ми Срби дужни смо да се с поновом сећамо оних црногорских хероја који се вољно жртвоваше на мојковачким положајима за спас српске војске и српског народа. Захваљујући само великом осећању српства и братства, Црногорско-санџачка војска је истрајала у борби и потврдила старо уверење нашег народа да су Црногорци срж српства, његова узданица и његови вековни браниоци“, рекао је тада краљ.

„Мојковачка битка је наставак Косовске битке. Ту су погинули последњи косовски јунаци. Касније су говорили како је српска већ била одступила, али, ако је то тачно, онда се Мојковачка битка још више онебесила. Па онда кажу, садашњи режим у Црној Гори, да је то била битка за друге. Али, ако је и то тачно, онда је она још значајнија“, рекао је у једном интевјуу пре седам – осам година Матија Бећковић.

Будимир Дубак, књижевник из Подгорице каже да упркос бројним историографским делима као и забележеним сведочанствима и поезији која је опевала тај подвиг, Мојковачка битка ни након 107 година није до краја расветљена.

„Мојковачка битка је крунисала и крвљу запечатила вјековни сан српског народа у Црној Гори а то је сан о ослобођењу и уједињењу Црне Горе са Србијом и окупљању цијелог српског народа у једну заједничку државу. То је сан на чијем су остварењу радили од косовског завјета преко Његоша касније а у међувремену и Свети Петар Цетињски и Карађорђе. Сан са којим су многе генерације наших предака живјеле и гинуле борећи се за његово претварање у историјску реалност“, каже Дубак.

Он подсећа на историјске чињенице да је „захваљујући свесној жртви за спас Србије, омогућено повлачење војске и народа Краљевине Србије са челу са краљем Петром и регентом Александром“. Дубак каже да без те „братске жртве којом је на дјелу показано јединство српског народа не би било ни Подгоричке скупштине 1918. којом је остварено уједињење“.

„На жалост, историја је показала, уместо остварења тог сна изневерена су очекивања српског народа. Тај дух срспког интегрализма није одговарао комунистима па су забрањивали обиљежавање Мојковачке битке. Континуитет те антисрпске идеологије наставио је и доскорашњи режим у Црној Гори који преко своје квазиисториографије покушава да изврши ревизију историје грубо фалсификујући истину. Не само да тврде да је жртва мојковачких јунака била беспотребна и узалудна, већ и да је била противна интересима и историјским тежњама Црне Горе. То је срамно унижавање једног историјског подвига који представља један од најсветлијих догађаја у целокупној историји Црне Горе“, закључује Дубак, додајући, да би дан када се догодила Мојковачка битка, да је среће, требало да буде државни празник и Црне Горе и целокупног српског народа.

Пре две недеље, Влада Црне Горе дала је сагласност на предлог Скупштине општине Мојковац па ће од ове године 7. јануар, у знак сећања на Мојковачку битку, бити слављен као Дан општине Мојковац.