УСТАШЕ СУ У КРВ СВЕ ОБУКЛЕ: „Новости” откривају деценијама затурено сведочанство књижевника Ћамила Сијарића о ужасима Јасеновца

СУДБИНА? Новинарски, проклети занат? Задатак који се не одбија и кад у такав полазиш, а не знаш да има и горег од пакла. То је да га преживиш и с њим живиш до краја. У тишини. У муци. У немоћи да повучеш уже звона.
У ових неколико реченица, трајао је и истрајавао Ћамил Сијарић, партизан и Тањугов ратни новинар, први који је крочио у ослобођени јасеновачки логор, крајем априла 1945. године. Имао је, тада, 31 годину живота и четири – ратног стажа.

НЈегови потресни записи чамили су у мраку готово четири деценије. Тада су се, удружени издавачи из сарајевског „Ослобођења“ и приштинског „Јединства“, осмелили да овај Ћамилов рукопис, објаве.

Тако је осванула његова књига „Ослобођени Јасеновац“, али, светло под којим се пробудила, било је штуро и шкрто, као и свака истина о времену страдања у логору смрти. Ујутро пробуђена, а с првим сутоном угашена. Па, ни данас, то Ћамилово драгоцено сведочанство готово да је недоступно јавности.

Данима су „Новости“ трагале за Сијарићевом књигом у којој је, тек, на 90 страна објављен сав ужас логора Јасеновца и сва бруталност усташких злочина који ни пред извесним ослобађањем логора, нису били затрти.

Наша редакција учинила је огроман напор да са породицом великог Сијарића, који је слике ужаса, касније, потискивао пишући у тишини у којој су настала његова изузетна дела – да успостави контакт. Утисак је да се Ћамилов мук од преживљеног сусрета са Јасеновцем, у пролеће пре седам деценија, уселио и у њихова срца. Одлуку Ћамилових потомака поштујемо. А из књиге до које смо, волшебним путевима дошли, у два наставка (данас и сутра) објављујемо најпотресније делове.

– Крај априла, а 1. мај, само што није освануо, идем десном страном ослобођеног логора, оном страном којега опасује Сава – бележи Сијарић. – Обала је стрма. Вода дубока. Овде су пристајали шлепови. Дереглије. Компе. Овде су из њих извлачили људе, а шлепови су ишли даље, људи овде остајали. Да више, одавде, никад не изађу. Овде су ствари наџивљавале људе. Ево, преда мном трагови убица, стопе које су за собом остављали. Ту је гомила крвавих остатака одеће, обуће. Оних, који су носили ова мушка одела. Ове крваве женске кошуље. Ове, у грудве од крви слепљене крпе. Подигао сам, из гомиле, једну крпу а за њом су се дигле и остале. Све се укочило од људске крви и прилепило једно уз друго.

– Подижем једну дечју чарапицу. Каљава је од земље и од крви укорубљена. Дете је могло имати две године. Тек на овај свијет стигло, па сужњик постало.

– Ево и другога крвавог остатка засужњеног детета, овде у логору. То је дечји сиперчић! Она мала дечја марамица што се деци веже око врата – да се не прљају када једу. На њему је црвеним концем извезен пуж. И, кад год би дете сагнуло главу, могло је на прсима да види пужа. Али, овде је прекинут пут. Детету. Мајци. Пужу и маленом патуљку који је на тој марамици још био извезен. Ово је њихова крајња тачка пута.

Сијарић, надаље бележи, у својој књизи „Ослобођени Јасеновац“:

– Надносим се над клизавом обалом и гледам, у врбак и воду. И то што видим – то је грозота! Ту су гомиле голих лешева! То су они што су, горе, на обали свучени, а одела и хаљине запаљени, а они голи – голи и мртви отиснути низ ову стрму обалу.

– Вода, савска, није јака, па су уз врбе, лешеви задржани у шибљу. Повили се један према другом. Има их око четрдесет, педесет. Сваки је окренут на своју страну. Неки немају лица. Неки, главе. Неки без руку. Без ногу. А, понеки и не личе на људске лешеве, него на нешто што се само црни из воде и око чега се само вију ројеви муха.

– Много је оних који су свезани жицом. Свакоме је понешто свезано, оно што је на њему остало. Видим голу жену, старицу. То су, материнске, нечије кости. С друге стране, уз један пањ, лежи млада жена сва гола и сва у води. Видим јој кроз воду жицу око грла. И на жици комад тешка жељеза, да је жељезо повуче на дно. Коса јој се расула, црни се. Стојим и гледам. Гледам друге, водом, испране рубове рана под људским грлом. Прекланим. Свима су, које видим, преклана грла и руке свезане. И женама и мушкарцима и деци. Деца су се овде тесно уденула међу ове безобличне лешеве, међу оне без главе, без руку, без очију и без лица. Али, кад се боље у њих загледа, види се да и та деца нису цела, него само делови од детета: глава без трупа, труп без ногу, и тако – као, оно, кад дечја лутка, после много игре и чупања, остане без својих делова.

– Ова је вода данас одвратна. Удаљио бих се од ње, али куда ћу? Куд год кренем иста је слика као и када сам у овај логор крочио. Војници које сам добио у команди места, напустили су ме. Кажу ми да не могу да гледају тај ужас. И, један по један, хватали су капију. Говоре, да је нешто друго, могли би да ме прате, али ово не могу да поднесу. Даље, ни сам нисам могао.

САМО СУ ВРАНЕ ДОЛЕТАЛЕ

СИЈАРИЋ у својој књизи која је дуго била затурана, а он сам утишаван да у муци гаси никад угасле слике сусрета са ослобођеним Јасеновцем, пише:

– Видим врбак, разредио се, сутра ће мај, у води леже жене. Пуно жена. Пуно младих и старих глава. Косе црне и седе. Колена гола. Гола прса и рамена. Тренутак, кад понека из скупине заплови низ Саву, кад је покрене вода, страшно је то. Вода их носи према матици. А само вране долећу и падају на њих. Па и њих и вране, тако, вода носи.

ПОТПИСИВАО СЕ ЋИРИЛИЦОМ

ЋАМИЛ Сијарић, учесник НОР-а и један од првих Тањугових извештача, после рата, уточиште је нашао – пишући. Оживео је и оживотворио приповетке и романе, посебно везане за његов крај. Рођен је у Шиповцима код Бијелог Поља 1913. године. У Београду је завршио права. У младости је писао поезију, касније се посветио прози. Објавио је осам збирки приповедака и шест романа: „Бихорци“, „Мојковачка битка“, „Конак“, „Рашка земља и Расција“. Живео је у Сарајеву до трагичне, изненадне смрти 1989. Писао је и потписивао се у својим делима и интервјуима, у којима се само једном вратио у ослобођени Јасеновац.