Ако Влада у Сарајеву именује Насера Орића на државну функцију, а у исто време оптужује Републику Српску и Милорада Додика да својим понашањем дестабилизују Босну, како се онда зове њихов поступак?
Уместо у затвор, у фотељу. За Насера Орића, ратног команданта Војске БиХ и човека коме се суди за покољ над Србима током рата у Босни деведесетих година, рука правде изгледа да је превише кратка.
Наиме, Орић је, по писању загребачког „Вечерњег листа“ који излази у БиХ, именован за заменика саветника министра бораца Федерације БиХ. Према информацијама РТРС-а, Орић је „само“ добио посао у федералној влади. Ангажован је по уговору о делу у Министарству бораца, рекао је први човек овог министарства Салко Букваревић, демантујући да је Орић именован за његовог саветника.
После дочека као „ратног хероја“, после пријема код највиших бошњачких званичника и медијског линча тужиоца Младена Јањића који је потписао оптужницу против Орића, ратни командант Бошњака сад је још и ухлебљен на рачун федералног буџета.
Да ли је могуће да неко против кога се води процес за ратне злочине буде именован на било које место у било којој влади у свету? Ако је бошњачка страна у БиХ хтела да на овај начин Србима доспе со на на рану за оних 3.200 Срба убијених током Орићеве команде у сребреничком крају, а за које нико није одговарао, онда је у томе и успела.
Ако Влада у Сарајеву истовремено именује Орића на државну функцију, а Републику Српску и Милорада Додика оптужује да својим понашањем дестабилизују Босну, како се онда зове њихов поступак?
Можда је понашање Сарајева и очекивано, али веома је чудно да ово именовање није засметало Србима у сарајевској власти. Да се нико није против тога побунио, макар не јавно. Ко зна, можда су се усудили да бошњачким званичницима насамо шапну да је Орић за Србе у БиХ синоним за ратни злочин.
Необјашњив је и мук високог представника у БиХ, који себе види као светионик западних демократских стандарда у БиХ. Сетимо се да му је, не тако давно, засметао Дан Републике Српске — 9. јануар. Додуше, сумња ли ико да би Валентин Инцко скочио као опарен да је, рецимо, неком у Бањалуци пало на памет да стави на државне јасле неког са мрљом ратних злочина?
Ипак, да не грешимо душу, можда ће реакција ипак стићи. Можда ће 15. фебруара, када БиХ буде предавала кандидатуру за приступање ЕУ, неко из те Уније приупитати: „Извин′те, је ли оно у вашој влади седи оптужен за ратне злочине што га ономад Швајцарци стрпаше у апсану, јер је тамо некад побио неке људе, случајно су то били Срби?“ Премда, искуство нас учи да су српске жртве и права Срба нешто што бриселска бирократија радије не примећује.
Орић јесте био ухапшен по налогу Хашког трибунала 2003. године и то по две оптужнице — за индивидуалну и командну одговорност за убиство седам Срба и нехумано понашање према још 11 цивила, али су обе оптужнице повучене годину дана касније. Године 2006. Трибунал га је прогласио кривим јер није „предузео одговарајуће кораке“ да своје подређене спречи да изврше злочин. Осуђен је на две године затвора. Али пошто је толико већ одлежао у истражном поступку, одмах по изрицању пресуде пуштен је на слободу. Наравно, у Сарајеву је дочекан уз покличе и славље.
Тужилаштво БиХ води против Орића и Сабахудина Мухића процес по оптужби за злочине над српским заробљеницима 1992. на подручју Сребренице и Братунца.
Подсетимо, премијер Србије Александар Вучић је на једној конференцији за новинаре прочитао изводе из материјала достављених Тужилаштву БиХ са сведочењем, како је рекао, живог сведока о томе да је Орић убијао људе својим рукама и на најсуровији начин.
Рат оружјем у Босни је завршен, али рат за правду трајаће све док они убијени Срби из села Кравице, код Братунаца, на Божић 1992. и Петровдан 1993, и они протерани из више од 50 српских села у подручју Сребренице, не под Орићевом командом него његовом руком, не добију правду.
У митологији Јужних Словена по легенди која вековима кружи овим нашим просторима постоји створење које се зове дрекавац. Прича се да жртве дави у сну, а због неправди нанетих му за живота урла мешавином вучјег завијања и дечјег плача. Верује се да је оно манифестација мртвог младог човека који после смрти не може да нађе свој мир, па прогања оне који су му за живота учинили нажао. Остаје нада да Срби у БиХ неће морати да чекају да Орића казни дрекавац, него да ће га стићи овоземаљска правда.
Тагови: БиХ, Милорад Додик, Насер Орић, Сарајево