Улазак Црне Горе у ЕУ: Обећања без гаранција и цијена која се прећуткује

Застава ЕУ

Иако се у црногорској јавности улазак у Европску унију годинама представља као готово магично рјешење за све проблеме државе, све је више питања на која власт и бриселска администрација немају јасан одговор. Док се говори о „историјским корацима“ и „европској будућности“, грађанима се ријетко саопштава пуна цијена тог пута.

Заговорници чланства у ЕУ истичу економски напредак, европске фондове и бољи животни стандард. Међутим, искуства појединих новијих чланица показују да ЕУ фондови нијесу поклон, већ новац који долази уз строге услове, бирократске баријере и политичке уступке.

Отварање тржишта значи да ће домаћа привреда, већ ослабљена деценијама транзиције, бити препуштена немилосрдној конкуренцији великих европских корпорација. У таквој утакмици, црногорски пољопривредник, рибар или мали предузетник унапријед је у подређеном положају.

Једна од кључних, а систематски прећуткиваних посљедица уласка у ЕУ јесте губитак стварне државне самосталности. Одлуке о економији, енергетици, пољопривреди, па чак и спољној политици, све више се доносе у Бриселу, а све мање у Подгорици.

Поставља се питање: да ли Црна Гора улази у заједницу равноправних народа или у систем у којем ће служити као периферија великих?

Слободно кретање радне снаге, које се често представља као предност, у пракси значи одлазак младих, образованих и радно способних људи у богатије земље ЕУ. Државе попут Бугарске, Румуније и Хрватске већ плаћају високу цијену такве „европске перспективе“.

За малу и демографски угрожену Црну Гору, овај процес може имати несагледиве посљедице.

Бугарска је у ЕУ ушла 2007. године са обећањем брзог економског опоравка и европског животног стандарда. Данас, готово двије деценије касније, та земља има запањујући број грађана мање него при уласку у Унију. Читави региони су опустјели, села нестала са мапе, а школе и болнице затворене због недостатка становништва.

Бугари су се селили у различите земље ЕУ, али су Њемачка, Шпанија, Италија и Грчка постале главне дестинације економске емиграције. Посебно је упечатљив примјер Њемачке, гдје је број регистрованих бугарских држављана порастао са око 39.000 у 2005. години на више од 360.000 у 2019. години. Овај податак јасно показује размјере егзодуса након приступања Европској унији.

Млади Бугари су масовно напустили домовину, остављајући иза себе празна села и остарјело становништво. Држава је остала без љекара, медицинских сестара, инжењера и занатлија – управо оних профила који су били носећи стуб друштвеног и економског развоја. Оно што је представљено као „слобода кретања“, у бугарском случају показало се као једносмјерна карта без повратка.

Сличан сценарио доживјела је и Румунија. Након уласка у ЕУ, милиони Румуна напустили су земљу у потрази за бољим животом. Италија и Шпанија постале су готово „друга домовина“ румунске радне снаге.,

За Црну Гору, можда је најпоучнији примјер Хрватске, земље сличне величине, менталитета и економске структуре. Од уласка у ЕУ 2013. године, Хрватску је напустио огроман број људи, нарочито младих.

Њемачка и Ирска постале су главне дестинације, док су поједини дијелови Славоније практично опустјели. И поред чланства у ЕУ и приступа фондовима, Хрватска се суочава са хроничним недостатком радне снаге, па је принуђена да увози раднике из Азије – што додатно мијења социјалну и културну структуру друштва.

Шта ово значи за Црну Гору?

Црна Гора је већ сада демографски осјетљива држава. Улазак у ЕУ, без јасне стратегије задржавања становништва, могао би значити:

• масован одлазак младих у Њемачку, Аустрију и Скандинавију

• урушавање здравственог и образовног система

• пражњење сјевера и додатну централизацију

• трајни губитак демографског потенцијала

Поставља се суштинско питање:
коме остаје држава без народа?