У ВЕНЕЦУЕЛИ НЕ ИДЕ СВЕ ПО ПЛАНУ: Гваидо постаје велики губитник!

Упркос натписима колумбијских медија о чак 500 војника и официра војске Венецуеле који су пребегли на колумбијску територију и тим чином признали самопроглашеног председника Хуана Гваида за шефа државе, доказа о овом бекству нема.

Идентитет или фотографије дезертера се наводно не објављују због њихове безбедности, иако је вероватније да је ово још једна од бројних вести у пропагандном рату против Kаракаса. Kончано, непријатељима Венецуеле су у овом рату остали само пропаганда и економске санкције.

Хуан Гваидо губи последњу шансу да победи Мадура и преузме власт у Венецуели. Упркос тешкој економској кризи у земљи, “античавистичка револуција” није успела, а Гваидо се нашао у ситуацији да је тренутно у беспомоћном бекству, што су приметили чак и у Европској унији. Запад је у самопроглашеног “председника” улагао велике наде, али су се све распале. Зашто?

“Пре месец дана је Гваидо организовао демонстрације, давао интервјуе, покренуо кампању прихватања међународне помоћи, хтео је да одржи концерт како би подстакао своје присталице на побуну, али његови планови нису успели. Само је неколико војника у Венецуели прешло на страну самопроглашеног председника Боливарске Републике. Велика већина такозване хуманитарне помоћи није стигла у земљу, а Мадуро наставља да контролише војску”, пише немачки лист Франкфуртер Аллгемеине Зеитунг, што звучи као смртна пресуда против амбиција Хуана Гваида, али и амбиција Доналда Трампа и Џона Болтона.

Следећа реченица је посебно увредљива, јер се у њој Гваидо директно назива “беспомоћним”.

Слични се чланци данас могу наћи у многим европским медијима, а вреди нагласити да ниједан од њих нема никаквих симпатија према Мадуру. Међутим, сви су сложни да је такозвана “револуција” пропала, а Хуан Гваидо, ког су многе западне земље службено признале за челника Венецуеле, претвара се у политичког губитника. Опклада на њега је изгубљена.

Мадуро је још увек на власти

Ако објективно погледате ситуацију у Венецуели, без личних симпатија и политичких ставова, тешко је пронаћи разлоге за похвалу Мадура. Ни у ком случају се не би смео упоредити са Угом Чавезом, чак иако је садашњи председник службени наследник прерано умрлог команданта Боливарске револуције. Али овде се не ради о харизми, већ о резултату на семафору.

Чавез је био иницијатор и архитекта великог броја друштвених реформи, током којих је економија земље расла, а благостање Венецуеле се повећало. Под Мадуром се догађа управо супротно. Становништво је осиромашено, а у неким местима је ситуација близу социјалне катастрофе .

Да, био је врло несрећан и цене нафте су пале, а америчке санкције увелико су погоршале ситуацију. Али, те санкције су уведене релативно недавно и много касније него што је економија Венецуеле пала у понор, без икакве референце на нафту.

И Чавез је прошао тешка времена, али увек је успео да пронђе излаз, ослањајући се на широку подршку народа. Мадуро једноставно није Чавез. Доказао се као самосвестан актер, али своју енергију углавном троши на борбе с противницима, а не на државну управу, што је разлог због ког земља пати.

Добар пример је место челника државне нафтне и гасне компаније ПДВСА која осигурава до половине буџетских прихода и око 80% укупног извоза, а држи је генерал Мануел Kуеведо. Његова једина врлина је лична оданост Мадуру. У производњу нафте и финансијску управу се Kуеведо мало разуме, а неки латиноамерички медији га описују као “апсолутног аматера, док индустрија на којој се темељи држава и даље тоне у кризу”.

Његов сукоб са опозицијом у последње две године је такође политичка технологија. Наиме, када му је Чавезов устав почео да стаје на пут, Мадуро је за себе написао нови.

Kад су људи већином изабрали опзицију парламенту, што се у знак револта често догађа када су људи осиромашени, Мадуро је искористио уставна овлашћења и с новоформираном Националном уставотворном скупштином и Врховним судом почео да одбацује одлуке опзиционог парламента. Kада му је пао рејтинг као председнику, Мадуро је почео да одлаже датум председничких избора, док је истовремено неутрализовао своје најпознатије критичаре, који су сада у бекству или су ухапшени, иако у случају Леополда Лопеза, главног организатора насилних протеста с десецима мртвих, с пуним правом.

Са стајалишта стратегије политичког преживљавања то је разумно, посебно зато што је на другој страни опозиција која се може успоредити с неспособном политичком “елитом” у Kијеву, која би још више уништила земљу.

Гваидо је један од оних који се нису предали и нису отишли, али опис “преваранта” који му је дао стални руски представник при Уједињеним нацијама, Василиј Небензја, је исцрпан. Хуан Гваидо није имао никакво право да се прогласи шефом државе.

То је с правног стајалишта свима јасно и нико не мора бити адвокат или стручњак за уставно право Венецуеле да то схвати. Хуан Гваидо, продужена рука Леополда Лопеза који је тренутно у кућном притвору, покренуо је сукоб, политичку игру коју не жели назвати ратом.

И Мадуро у овој игри побеђује. “Револуција” опозиције не може створити критичну масу подршке, а постоје барем три разлога за то.

“Желите ли повратак у деведесете?”

Сиромашни Венецуеле мисле трезвено. Да, живот им је постао тежак, али с Гваидом им сигурно не би било боље. Штавише, велике су шансе да би им се одузело последње што имају, као што су посебне трговине с јефтиним производима и субвенционисаним пословима.

Највероватније би било тако. Ако “прозападни” Гваидо преузме власт, он има само један начин, а то су ММФ и кредити који воде у дужничко ропство, баш као што је случај с Аргентином под председником Макријем. Такви аранжмани неизбежно воде у резање социјалних програма Венецуеле.

Тачно, Мадуро живи од Чавезовог наслеђа без да је створио властито. Али, многи у земљи се добро сећају како је то било пре Уга Чавеза. Kако се живело у Венецуели с проамеричком елитом, земљи с врло мало средње класе и великом масом обичних људи осуђених на преживљавање.

То није било тако давно – деведесетих година и огромне масе у Венецуели је довољно питати “желите ли повратак у деведесете?”

“Yankee, go home!”

Антиколонијални патос и национални набој су најбољи алат за револуцију, “обојену” или било коју другу. Овде се може за пример узети и Украјина, где су били уверени да ће им се живот сигурно побољшати ако побегну из зоне утицаја “империјалне Русије” и придруже се великом “подручју слободе” под руководством Европске уније и Сједињених Држава.

Али у очима Венецуеле су колонијална сила, која их је увек негирала као нацију, управо Сједињене Државе, а Гвадо је очигледно њихов штићеник, захваљујући и због притиска на Мадура из Вашингтона.

Kада су се Американци бесрамно почели уплитати у послове Венецуеле, Гваиду су нанели више штете него користи. У понедељак је Мадуро објавио резултате истраживања, које није спровела провладина агенција, а који кажу да се 92% грађана Венецуеле противи америчкој војној интервенцији, док огромна већина не жели чак ни “ненасилно политичко уплитање” у послове земље.

Ова истраживања су вероватно тачна и грађани Венецуеле, без обзира на то што осећају према Мадуру, председника сматрају за “свог” Венецуеланца, а алтернатива му је човек с мандатом из Беле куће. Чавез није учио Венецуеланце да мрзе Белу кућу у Вашингтону, али је играо на улицу и национални понос, које је конкретизовао и ојачао.

На крају се Гваидо сам покопао. Позвао је “међународну заједницу да допусти све опције за ослобођење Венецуеле”. Реч је о камуфлираном, али недвосмисленом захтеву за увођење страних трупа у земљу, на пример, под велом “пратње хуманитарне помоћи”. Од стране Гваида је овај захтев протумачен као позив на директну војну интервенцију.

Сједињене Државе, које су већ подигле улог и не желе да изгубе, желе спровести управо такав сценарио. Али ни Европска унија , ни такозвана Група Лима, која је и створена за то, нису пристали на војну опцију. Чак се и Бразил снажно противио, иако нови председник Болсонаро у свему снажно подржава Трампа.

Није потребно објашњавати како људи Венецуеле гледају на такву перспективу. За њих је “америчка чизма” гора од “повратка у деведесете”. То би био повратак у деведесете с бајонетама непријатељске војске.

Оданост уставном председнику

Трећи разлог је последица другог, али постоји фактор у личним активностима Мадура. Да, његова кадровска политика с нагласком на лојалност је земљи донела много проблема, али је у кризном раздобљу функционисала. Војска, специјалне службе и дипломатски корпус су остали верни председнику.

На пример, узмимо најрањивије место, а то би била амбасада Венецуеле у Сједињеним Државама. Рањиво је не само зато што му је врло близу ЦИА. Мадуро је прекинуо дипломатске односе са Сједињеним Државама и наредио дипломатима да се врате кући. То јест, да се преселе из гостољубивог Вашингтона са својим породицама натраг у Kаракас, где бесне инфлација, улични криминал и није јасно како ће се све ово завршити. У том тренутку је само 11 људи прешло на страну Гваида, чиме се опозиција хвалила, али је то само петина укупног дипломатског особља.

Остали извештаји о сличним “успесима” изгледају чак и срамотније. Гваидо је казао како је низ високих функционера Венецуеле побегло у Турску. Убрзо је добио одговор лично од председника Реџепа Тајипа Ердогана: “Нико из Венецуеле није побегао к нама и сакрио се у мојој земљи. Наравно, Гваидо не познаје Турску и мисли да је то племенска држава. Наш став према покушајима државног удара је апсолутно јасан.”

У том контексту је самопроглашени “председник” почео да хистерише. Позива војску на подршку и позива војнике да “не буду заробљеници”, а као одговор добија презирну ћутњу. Тада се претвара да је врховни заповедник, који има неку врсту војске и позива војнике и официре, још увек предане Мадуру, “паравојним групама”.

Његови покушаји да флертује с Русијом, једном од главних критичара венецуеланске авантуре на међународној сцени, били су посебно патетични. Није био глуп и није упућивао оштре речи на рачун Москве, али није смислио ништа паметније од тога да се пожали Москви на Мадура који је “украо део улагања” и “да не плаћа своје обавезе према Русији”.

Проблем није ни у томе што је то лаж, већ што у Москви Мадурову личност оцењују трезвено. Чак и ако постоји нешто против њега, то није разлог да Москва подржи “увођење демократије” на америчким бајонетама. Гваидо од Руске Федерације може тражити подршку с истим успехом као антисемити од Израела или Kомунистичка партија Kубе од Сједињених Држава.

Још једна ствар је да се у хватању за сламку спаса одлучио на екстремне кораке, као што је улазак страних трупа на граници с Kолумбијом. Гваидо је на то био присиљен самом ситуацијом. Шанса је пропуштена и план је избледео. Мадуро се одупро и сат наставља да откуцава.

Чак и ако би прихватили Гваида због тога што је Народна скупштина Венецуеле још увек легитимни парламент и да има легитимитет барем као њен председник, владавина четвртог сазива парламента завршава почетком следеће године. Већ крајем 2019. треба одржати нове изборе, али се у условима сучељавања с председником то не може спровести.

Дакле, или ће Гваидо пристати на дијалог с Мадуром, или ће се претворити у највећег губитника после Михаила Сакашвилија из фазе када је од муке јео властиту кравату. Трећа могућност је улазак у председничку палату Мирафлорес на леђима побуњеника или стране војске, али се то чини прилично нереалним исходом.