У славу див јунака: Знамење јунака са Кошара на врху Кајмакчалана

© Sputnik / Лола Ђорђевић

На врху Кајмакчалана, горостасној планини чији су сваки педаљ, отварајући Капију слободе, српски ратници у гуњу и опанцима крвљу натопили, на најсветији српски празник Видовдан развијена је застава херојске 125. Моторизоване бригаде под којом су се борили и гинули јунаци са Кошара.

Иако су се битка на Кајмакчалану и битка на Кошарама догодиле у размаку од више од осам деценија и разликовале по много чему, по јунаштву њених учесника који су не жалећи своје животе бранили сваки педаљ отаџбине, а чије сени и данас стражаре по врлетима планине Ниџе и гудурама Проклетија, ове две битке су уписане у генетски код сваког Србина

Знамење браниоца Кошара, на највиши врх планине Ниџе изнела је репортер Спутњика у Видовданском маршу на Кајмакчалан, који је у част наших славних предака организовало Удружење “Кајмакчалан 1916.” и туризмолог Биљана Марчета, која се годинама труди да пронађе, и од заборава отргне спомен обележја и гробове наших славних предака расутих по грчким селима у подножју див планине.

Васкрсла српска војска

Пре 109. година, у лето 1916, највиши врх планине Ниџе са својом висином од 2.525. метара представљао је стратегијски и тактички важан део Солунског фронта, без чијег освајања се није могло даље напредовати, нити отворити пролаз према Битољу и тадашњој Јужној Србији. За српског војника, Кајмакчалан је имао и велики морални значај-на самом његовом врху протезала се граница између Грчке и окупиране Србије.

Истрошен у два Балканска рата, овенчан славним победама на Церу и Колубари, опкољен са три стране и натеран да повлачећи се кроз албанске гудуре напусти отаџбину, српски је војник живео за дан када ће се родној груди вратити. Повратак у отаџбину био је Србину звезда водиља,док се након Албанске голготе на острву наде- Крфу опорављао, јачао и прикупљао снагу за нове победе.

За Србе, освојити Кајмакчалан значило је отворити капију слободе, а за Бугаре линија одбране која се није смела пробити. Његовим падом угрозио би се читав систем бугарске одбране. Утврђени на самом његовом врху са три реда ровова, између којих су се налазила крстила са бодљикавом жицом, бугарски војници су овај положај сматрали неосвојим, та су га из тог разлога назвали –“Борисов град”. За његову одбрану одређена је 3. Бугарска дивизија.

Када су положаје на врху планине Ниџе прозвали неосвојивим, бугарски стратези нису знали да за противника имају васкрслог српског војника, већ су веровали да је повлачењем преко албанских гудура српска војска уништена. Остало је забележено да су бугарски војници, видевши српске ратнике како јуришају, бацали оружје и бежали вичући како “иду мртви”.

Ратни пакао у облацима Кајмакчалана

Само неколико месеци било је потребно српској војсци да се након Албанске голготе опорави и реорганизује. Крајем априла 1916. године, отпочело је њено пребацивање са Крфа на полуострво Халкидики у близини Солуна где је око 129.000 српских војника требало да прими артиљерију, стоку и другу опрему, а потом да поседне централни део фронта од Вардара до Лерина.

Српска војска још није стигла да се распореди на додељене положаје, а отпочела је изненадна бугарска офанзива из правца Битоља према Островском језеру, Лерину и Водену са циљем протеривања савезничких снага из Солуна, и уништења тог дела фронта. Главни напад Бугара уз подршку Немачке далекометне артиљерије је био у правцу Острвског језера јер се ту налазила железничка пруга према Солуну, иначе важна лука за снабдевање савезничких армија. После вишедневнх борби и претрпљених великих губитака бугарска војска морала је да се заустави, а борбе које су се водиле од 14 до 17 септембра 1916 године ће остати упамћене као Горничевска битка.

После тешке и крваве битке код Горничева, огроман планински венац Ниџе планине и њен највиши врх Кајмакчалан, представљао је следећи циљ, тврђаву које се морала освојити. Капију, која се морала отворити. Да отворе “Капију слободе” одређене су Дринска и делови Дунавске дивизије из 3. Армије.

Васкрсла српска војска, јунаци са Цера, Колубаре преживели са острва Видо, опорављени војници из Бизерте јуришали су на добро утврђене бугарске ровове, голим рукама кидали жичане препреке освајајући метар по метар див планине. Крваве борбе са обостраним губицима трајале су данима. Ровови су освајани, губљени, па изнова освајани, вођене су огорчене борбе прса у прса, гинули су официри, војници, животиње , док је тешка артиљерија обе стране мењала рељеф Кајмакчалана и околних висова.

“Стотину топова, пољских и брдских, далекометних, тешких хаубица и сва рововска оруђа тресу експлозијама планину над нама. Чини нам се да стене Борисовог града горе. Над котом 2525 мешају се облаци-црвени, жути, бели, црни. Као да стотину кратера баца лаву…У густим белим облацима јасно се виде људска тела, цела или у комадима, како лете у вис, избачена нашим тешким рововским бомбама” записао је ађутант 1. Батаљона 17. Пука потпоручник Станислав Краков, описујући пакао у облацима Кајмакчалана.

Услед тешких борби, делови Дринске дивизије били су готово десетковани, те је српска команда 26 септембра на овај део фронта довела последње резерве: делове седмог пука и Добровољачки одред војводе Вука.Одлучујући удар пешадије, којој је претходила артиљерија, уследио је 30 септембра. Нешто после поднева, врх див планине је освојен, а српска Врховна команда је могла да изда проглас

“Јунаци, заузели сте орлово гнездо, силну тврђаву и сву наду непријатељеву, заузели сте Кајмакчалан. Врата за нашу милу Србију, отворили сте”

Цена победе у бици на Кајмакчалану била је огромна. Српски губици износили су 4.643 војника и официра. Само Дринска дивизија имала је преко 1.000 мртвих и 2.500 рањених. Бугарски губици били су још већи. Цео плато Кајмакчалана био је густо прекривен лешевима окупаторских војника.

Спомен капела у част див јунака

Убрзо након освајања Кајмакчалана, врховни командант Српске војске регент Александар Карађорђевић, наредио је да се на највишем врху планине подигне спомен-капела и у њу сахране кости свих српских ратника. Капела, коју је пројектовао и изградио инжењеријски пуковник Радисав Станојловић завршена за мање од две године.

На двогодишњицу заузећа Кајмакчалана 30. септембра 1918, док су српске трупе после пробоја Солунског фронта победоносно ослобађале Србију, спомен капела је свечано освећена.

У капелу је после смрти великог пријатеља Срба доктора Арчибалда Рајса 1929, смештена урна са његовим срцем, чиме је испуњено завештање овог Швајцарца да део његовог тела заувек почива поред његових ратних другова погинулих на Кајмакчалану.

Данас, гранични камен наше земље није више на коти 2525, а до спомен капеле на врху Кајмакчалана Срби ретко долазе. А она, горда и поносна, небу под облацима попут ореола неког свеца сија на врху планине, док ветар преко камена и остатака некадашњих ровова, низ падине котрља стихове Алексе Шантића испеване 1920 године у част див јунака са Кајмакчалана

Путниче стани. Овде леже они!

Гомила ових прах краљева крију.

Са капом у руци њима се поклони.

И редом тако ижљуби их свију