У САРАЈЕВУ УБИЈЕНО 3.000 СРБА: Извештај независне међународне комисије – Изетбеговић отворио 211 логора!

У Сарајеву је током рата у БиХ убијено око 3.000 српских цивила, а 1.700 их је тешко рањено, наводи се извештају Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991. до 1995. године.

Комисија, која је формирана по налогу Владе Републике Српске, констатује да две трећине мртвих и рањених нису имале везе с ратним дејствима, већ са злочиначким делима.

– У Сарајеву је било 211 логора и места заточења Срба. На хиљаде их је затворено без јасног повода, а затвореници су претрпели најтеже насиље, искључиво због националности – наводи се у резимеу.

Додаје се да је пријављено 800 несталих Срба на подручју града Сарајева, који је би под контролом СДА.

– До данас није пронађено 260 Срба. Број несталих је вероватно и већи јер су убијене читаве породице, а да они који су преживели нису могли да пријаве нестанке, те ове нестале особе нису ни идентификоване ни пребројане. Институције предвођене бошњачким званичницима из СДА уложиле су огромне напоре да прикрију злочине почињене над српским грађанима.

У документу се наводи да су Срби били у двострукој блокади, унутрашњој и спољашњој. Прва је пратила линију разграничења бошњачких и српских снага и утицала је на све становнике. Друга, непробојнија блокада, коју су поставиле бошњачке снаге, била је усмерена искључиво на Србе. Тако је сву хуманитарну помоћ контролисала бошњачка СДА која је, у подели, дискриминисала Србе. Због тога је оцењено да је УНХЦР постао „де факто“ добављач за муслимане и бошњачку војску. Из тих разлога Комисија сматра непримереним називати Сарајево „опкољеним“ градом.

– СДА је на највишем државном нивоу планирала кампању терора против Срба, а њу је спровео удружени злочиначки подухват који је обухватио све бошњачке државне институције.

Појашњава се да је СДА регрутовала и наоружала кључне актере кампање терора крајем 1991. године, припаднике организованог криминала, осуђенике, силоватеље и наркомане, који су пуштани из затвора захваљујући амнестији Алије Изетбеговића.

– Један од специфичних аспеката кампање терора било је стварање огромне мреже приватних затвора у којима су почињена најгора злодела (мучења и групна силовања) – стоји у извештају.

Томе је, како се наводи, претходила кампања дискриминације и демонизације Срба који су били потиснути и искључени као грађани и чији животи нису били важни. Чим је БиХ постала независна СДА је почела отпуштати Србе са значајних позиција, мењајући их поузданим муслиманима.

– Медији и невладине организације играли су велику улогу у кампањи демонизације ширењем лажних информација и фокусирањем пажње и саосећања искључиво на врло стварне патње муслимана, притом потпуно игноришући патњу Срба.

Као повод за рат наводи се референдум за независност 29. фебруара 1992., док је потписивање Дејтонског споразума било повод за велики егзодус Срба из Сарајева. Констатује се и да злочини над Србима никада нису квалификовани као оно што су били – ратни и злочини против човечност и геноцидна дела.

Црне бројке

Подаци о убијенима се крећу од 2.600 (СИПА) и 3.300 (МУП РС), док је Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица РС пописао „око 3.000 убијених“.

– Српско становништво града, који тврди да је толерантан и мултиетнички, потпуно је елиминисано од стране оних који и даље тврде да су главне жртве сукоба.

Извештај је објављен на веб страници www.инцомфис-сарајево.орг. Садржи 1.250 страница и подељен је у седам поглавља. Сачинили су га Рафаел Израели, Виктор Безрученко, Дарко Танасковић, Лоренс Френч, Ђузепе Закарија и Патрик Барио.

КОМИСИЈА наводи да су се Срби борили за самоопредељење, грађанска права и против претње истребљења. Бранили су право на живот у међународној признатој Југославији. Првобитни циљ стварања Републике Српске био је очување Југославије, али када су њу одбацили Хрвати и муслимани, циљ се променио у политичку и културну аутономију и једнака права за Србе у БиХ. Муслимани су се, с друге стране, борили за унитарну државу у којој неће бити места за политичку и културну аутономију Срба.