У Хиландару смо се спремали за Косово, молитвом Богородици за грдно судилиште: Бесједа о Успењу у дробњачком селу Пошћење

„Данас, када многи са свих страна на нас врше притиске, нуде сребрњаке да бисмо се одрекли свога светосавског и светолазаревског српског имена, допричавају небивале историје како не би ни морали да се одреде према Косову и образу предака, ми знамо да ко смо и знамо шта смо.“

Бесједа о. Дарка Ђога

Драги пријатељи,

Господо хришћанска, драги слављеници,

Дозволите ми најприје да вам се захвалим на позиву да данас, на празник Успења Пресвете Богородице, будем са вама у Пошћењу. Сам назив вашег мјеста говори да је нашим светосавским оцима била позната тајна живота у Цркви – она вјечита плима и осјека поста и празника, одрицања од хране и зле ријечи да би се саборовало у радосној трпези и доброј ријечи, смјена јунаштва и смирења, поста и славља, молитве и кола.

Када човјек погледа једну занимљиву карту – карту европских насеља која у свом називу имају име неког светитеља, онда му се ови свети немањички крајеви зачудо биљеже мало таквих мјеста. За то су криви и вијекови окупације и стране војске које нису остављале понекад ни црквама олтаре, а не мјестиима називе. Па, опет: дубоко у себи, наша мјеста су свједочила присуство хришћанских врлина и светих тајни, постова и пошћења у част светитеља и нарочито Пресвете Владичице наше Богородице, и Њеног Сина и истинскога Бога и истинског човјека – Христа. Наши стари су знали оно што је најсакривенија тајна данашњице: она да човјек не живи за себе и себи већ да узраста ради лика Божијег у свакоме од нас а постоји да би своје биће улио у бескрајни ток предака и потомака – ми живимо да памтимо завјете старих, од прије Косова и са Косова и ка Косову. Живимо и сабирамо се не зато што то и животиње раде када им је хладно или када су гладве, када их је страх или када осјећају туђи страх. Ми се сабирамо у Христу – а то значи – да бисмо пронашли смисао у данашњем празнику јер празник окупља све оне који га славе, ма када, прије или послије нас живјели.

Зачудно је колико је само цркава и манастира кроз све епохе српске историје – од првих наших краљева Војисављевића преко благородних Немањића до данашњих дана посвећено Успењу Пресвете Богородице – како то да су сви ти витезови мача, сједокоси вазданеусипајушти монаси, благородни властелини и инокосни себри, у једном свијету чија је тежина дана несамјерљива данашњим кантарима налазили толико љубави управо за Пресвету Богородицу, приснодјеву Марију?

Свакако да су из отачких писаца читали најзаборављенију од свих истина – ону да, уз сву љубав Божију према човјеку и одлучност Очеву да пошаље Сина свога у Духу Светоме да спасе свијет, и даље је било потребно да једна пречиста Дијева каже „ево слушкиње Твоје, нека ми буде по ријечи Божијој“ да би уопште могло да се започне наше спасење од гријеха, смрти, ђавола.

Она која је вјечитог Сина родила у времену и држала у повојима доживјела је да њу, пред дверима вјечности, у рукама држи њен Син. Онога који прихвати Бога у себе овдје и сада прихватиће Бог заувијек у Царству Божијем.

А можда су наши Оци и у најсретнија и најблагословенија времена српске славе и господства, прије Косова и непосредно након њега, гледали на икону Успења Прсвете Богородице и видјели апостоле како на облацима у тај час долазе са свих крајева земаљских да се саберу око Мајке Божије – гледали Апостоле и сами жељни да једног дана опет се саберу сви наши епископи, из свих епархија светосавских, да се саберу свети мученици, да се саберу свети ратници. Можда их је управо тај чудесни лет преко граница и стража, облаколетни, подсјећао на чежњу овог нашег мученичког и вазда комаданог српског народа да будемо једно, око Христа, око Мајке Божије, нераздјељиви и непомућени, неразврстани и незбуњиви.

Већ у та прадавна времена, када смо се још спремали за Косово, да не њему и из њега израсте Његошев гениј, да се вазда у њему огледамо, да у њему тражимо и налазимо одговор на сва наша питања – она ко смо, шта смо, којим језком говоримо и којим се крстом крстимо – ми смо у лику Светог Саве добили првог аутокефалног архиепископа српског, али и првог од бројних великана наше историје којима је Пресвета Богородица била посебно на срцу, као што су и они постали њој. Опсјеваће то Свети Владика Николај када на самом почетку Небеске Литургије опише посебну благонаклоност светосавља и Пресвете Богородице:

Тад прилази света Богомајка
Да подигне светитеља Саву,
Јер јој Саво Хиландар посвети.

И не само Хиландар. Када се Свети Сава сусрео са Тројеручицом, у Светој Земљи, у палестинској пустињи и лаври свога имењака Саве Освећенога, као да су се већ преплели Њен благи поглед и наручје у коме држи Богочовјека са нашим непрекидним дамаскинским одсјеченим рукама које је до сада само Божије милост прислањала и опорављала, зацјељивала и замиривала.

Наша историја је забиљежена и прије Св. Саве – у мученичкој смрти Св. Јована Владимира већ се наслућивао етос жртве – али тек у сусрету првог српског архиепископа и Тројеручице нашем роду саопштена будућност пререзаних руку и вратова, Косова и Вучјег Дола, Грахова и Љубића, Мојковца и Цера. Будућност Пребиловаца и Јасеновца и Јадовна и Пиве и Велике. Али у том сусрету дат је и један завијет, онај, који носи име овог мјеста, онај који је само Матија Бећковић умио да ријечима искаже, завијет да:

Једино овде, Царице Небеса –
На мом језику се моли без застанка,
И не лаже ништа, и не једе меса,
И осам векова пости без престанка.

Ту, у Хиландару, настао је косовски завијет. Да се пости без престанка или другим ријечима: да се непрекидно одричемо себе ради другога, да, чак и када сами узмемо мач да одбранимо отачаство од иноплеменика, и нама самима непрекидно мач пробада срце и душу, попут Богомајке пред сликом распетога Сина. Ми смо се у Хиландару спремали за Косово, молитвом Богородици – за грдно судилиште, литургијама смо се рађали за битке, да пред Христа и пред Његову Благу Мати станемо безруки али причешћени – само не бескичмени и незакрштени. Успења су нас спремала за Видовдан, а спомен Видовдана до данашњег дана сакупљао нас око одра Пресвете Богородице – да попут Апостола, бар у Духу Светоме, будемо сви једно.

О Успењу Пресвете Богородице није био присутан само један апостол – Јуда Искариотски, човјек који је за 20 сребрњака продао Спаситеља свијета. Знамо да ни косовско опредјељење од те 1389. до данас није лишено својих издајника, за њихових 30 сребрњака. Мора да се та цијена за образ многима чинила привлачно и тада и у вријеме Св. Петра Цетињског (који куне своје савременика да не буду као Јуда предатље Господњи и као злочастиви Вук Бранковић „који изда Србље на Косово“), а можда многима и данас.

Али не постоји цијена не само за сопствену душу и образ – не постоји цијена за коју би човјек могао одустати од тога да буде учесник и причасник Успења Прсвете Богородице, али и учесник и причасник Видовдана. Данас, када многи са свих страна на нас врше притиске, нуде сребрњаке да бисмо се одрекли свога светосавског и светолазаревског српског имена, допричавају небивале историје како не би ни морали да се одреде према Косову и образу предака, ми знамо да ко смо и знамо шта смо. Данашње вријеме јесте вријеме празнине, вакуума, апстракције, свеопште опсјене у којима нас покушавају убиједити да се Јуда прошверцовао некако у одају у којој су Апостоли видјели Христа како узима у наручје своју мајку, покушавају нам занаглити и затамнити амбис између Обилића и Бранковића, обесмислити саму могућност да донесемо одлуку да будемо вјерни или невјерни. Свеопшта магла може да падне само тамо гдје не сија свјетлост Пресвете Богомајке, тамо гдје таму ноћи још до краја није развејала луча светосавска, видовданска, његошевска, амфилохијевска, једном ријечју: ухристовљена луча српска. Тамо гдје, према народном предању, људи и даље покушавају, као у времену прије Св. Саве, да свјетлост у земунице утјерају воловским колима.

Онда дође Свети Сава, каже народ наш. Дође, са Хиландара, из перивоја Мајке Божије. И начини прозоре. И како их начини, тако нам свјетлост Христова сија и данас.