Шта је спорно у овом документарцу у својој критици наводи загребачки књижевник и филмски критичар Дамир Радић. Он каже да филм не нуди ниједну нову информацију о кардиналу, па се поставља питање која му је сврха. Одговор, по њему, лежи у начину на који је Старешина, иначе десно оријентисана новинарка, интонирала чињенице из Степинчеве биографије. Према њему, иако пристрасна у Степинчеву корист, она то ради далеко интелигентније него њени претходници. Не полемише са онима који оспоравају контроверзног кардинала, већ једноставно игнорише све спорне делове из његове ратне биографије, пласирајући само афирмативне чињенице.

– Истовремено, не запада у класичну десничарску замку оправдања НДХ, а поготову не усташког режима неповољним историјским околностима, нема ни уобичајене компензације о страшнијем Холокаусту у Недићевој Србији него у Ендехазији, као „златног стандарда“ хрватске деснице, нема чак ниједног слова о удбашком тровању генерала. Старешина Степинца ултимативно афирмише тако да заобилази свако спорно место, па тако српски проблем у филму де факто и не постоји, али пажљиво пази да не провоцира проусташким сентиментом или релативизацијом Холокауста. Уз то, њен филм је занатски коректан, па се мора признати да је на делу успешан примерак лукаве пропаганде – каже Радић.

У филму, између осталих, о Степинцу сведоче породица Ренате Бауер, која је преживела Холокауст, како се наводи, захваљујући мрежи помоћи коју је организовао Степинац, као и историчари Робин Харис, Јуре Кришто, Иво Банац, Естхер Гитман и Наида Михал Брандл. Филм доноси и изјаве личног секретара папе Ивана Павла II…