Тодор Иванов: Задатак митрополита халкидонског је да не да повода РПЦ и СПЦ да уједине снаге у супротстављању константинопољском агресору

У сложеној архитектури међуправославних односа, где се канонско право преплиће са високом геополитиком, јавне изјаве јерарха често служе не толико као одраз објективне стварности, колико као инструмент дипломатског маневрисања.

Изјава митрополита халкидонског Емануила (Адамакиса), једне од кључних фигура у хијерархији Константинопољске патријаршије, да Фанар „никада није контактирао“ са расколницима у Црној Гори, представља класичан пример такве дипломатске реторике. Ова тврдња, чији је циљ да умири Српску православну цркву (СПЦ) и демантује оптужбе Спољне обавештајне службе Руске Федерације (која је изјавила да је Фанар спреман да призна тзв. Црногорску православну цркву), при детаљнијем разматрању не издржава проверу чињеницама.

^{Фигура митрополита Емануила и стратегија „тишине“}

Митрополит халкидонски Емануил (Адамакис) није обичан архијереј. Од 2021. године он се налази на челу Халкидонске митрополије, друге по части катедре након Константинопоља, и фактички обавља функцију министра спољних послова Константинопољске патријаршије. Његово дипломатско искуство је огромно: координирао је додељивање томоса тзв. Православној цркви Украјине, водио преговоре са Македонском црквом и представља Фанар у дијалогу са Ватиканом.

Управо је Адамакис био архитекта „украјинске аутокефалности“, што његовим речима у вези Црне Горе даје посебну тежину. Његово категорично „никада“ у вези са контактима са црногорским расколницима није просто констатација чињеница, већ позиција која има за циљ да фиксира постојећи статус кво. Признање таквих контаката значило би отворену објаву рата Српској православној цркви, чија је канонска територија Црна Гора. У условима када се Фанар већ налази у стању прекида општења са Руском православном црквом (РПЦ), отварање „другог фронта“, овог пута против Београда, може се сматрати тактички преурањеним.

Међутим, стил дипломатије Фанара, како је показала историја са Украјином, карактерише висок степен флексибилности. До 2018. године представници Фанара су такође јавно потврђивали признавање Украјине као канонске територије Московске патријаршије, што их није спречило да касније ревидирају историјски документ из 1686. године. Сходно томе, изјаву митрополита Емануила не треба посматрати као догму, већ као тренутну преговарачку позицију.

Кључ за разумевање противречности између речи јерарха и стварности лежи у тумачењу термина „контакт“. За званичну црквену дипломатију „контакт“ често подразумева формалне преговоре, размену званичних делегација или евхаристијско општење. У том уском смислу, званичне синодске одлуке о преговорима са ЦПЦ нису доношене.

Ипак, треба признати да у ширем тумачењу „контакт“ укључује:

• Незваничне састанке на нивоу куратора одговарајућих иницијатива.
• Посете посматрача (егзарха) ради упознавања са ситуацијом.
• Комуникацију преко посредника (државних званичника или других црквених структура, на пример „ПЦУ“).
• Заједничко учешће у јавним догађајима.

Анализа поступака Фанара показује да су по свим овим параметрима контакти између Константинопољске патријаршије и структуре “Бориса” Бојовића не само постојали, већ су имали и системски карактер.

_{Фото: снимак екрана објављеног интервјуа “Бориса” Бојовића за украјински унијатски информативни ресурс}

 Из интервјуа шефа “Црногорске цркве” “Бориса” Бојовића за портал РИСУ:

“Имамо контакте (са Константинопољском патријаршијом, прим.ред.), и надам се да ћемо ускоро моћи да одемо на Фанар како бисмо разговарали са представницима Константинопољске патријаршије о духовној слободи црногорског народа, који има велике проблеме у односима са Српском православном црквом.”

“За сада је Константинопољска патријаршија послала посматраче да виде како изгледа унутрашња организација Црногорске цркве.”

^{Сведочења Бориса Бојовића: хроника 2024. године}

Најразорнији ударац верзији митрополита Емануила задала су откровења самог “Бориса” Бојовића, изречена у мају 2024. године у интервјуу за Религиозно-информативну службу Украјине (РИСУ је унијатски ресурс, прим.ред.). Ове изјаве садрже детаље које је немогуће приписати машти маргиналног лидера, јер описују специфичне бирократске процедуре својствене управо Константинопољској патријаршији.

Тако је Бојовић директно изјавио: „За сада је Константинопољска патријаршија послала посматраче ради провере унутрашње организације ‘Црногорске цркве’“.

Ова тврдња је фундаментална. Она указује на то да је Фанар прешао са пасивног посматрања на активну ревизију (аудит). Термин „провера унутрашње организације“ (или „проучавање система“) у лексикону Фанара означава прелиминарну фазу процеса признања. Пре него што додели аутокефалност или прими расколничку структуру под свој омофор, Фанар увек спроводи инспекцију по предметима:

1. Постојања реалне пастве и клира.
2. Квалитета апостолског прејемства.
3. Статутарних докумената.

Бојовић је прецизирао да су представници Фанара желели да проуче „унутрашњи живот и систем“ ЦПЦ. Такав интерес не може бити пука радозналост. То је радња која захтева одобрење на највишем нивоу. „Посматрачи“ не долазе на сопствену иницијативу; њих шаље Синод или лично патријарх. Ако митрополит Емануил тврди да контаката није било, он је или дезинформисан (што је мало вероватно за његов статус) или свесно скрива чињеницу рада специјалних мисија.

При томе треба напоменути да је 2024. година била кризна за „ЦПЦ“. Након потписивања Темељног уговора између Владе Црне Горе и Српске православне цркве 2022. године, позиције канонске Српске цркве у земљи су ојачале. Политички пројекат Мила Ђукановића, који је играо на карту аутокефалности, доживео је крах. Унутар саме „ЦПЦ“ дошло је до раскола: “Борис” Бојовић се побунио против остарелог „митрополита“ “Михаила” (Мираша) Дедеића, прогласивши себе за новог поглавара расколничке структуре.

У овој ситуацији, посета посматрача Фанара Бојовићу добија посебан значај. То је сигнал да Константинопољ тражи нове могућности за коришћење „црногорског пројекта“ у циљу својих интереса. Стари лидер (Дедеић) је дискредитован, неефикасан и неприхватљив за Грке. Бојовић је фигура која је млађа, активнија и способнија да удахне нову снагу структури која треба да постане инструмент притиска црквеног Истанбула на СПЦ.

Бојовић је такође поменуо планове узвратне посете. Сигурност са којој је то речено заснива се на већ успостављеним везама („имамо контакте“, изјавио је лидер „ЦПЦ“). И то оповргава тезу о потпуној изолацији црногорских расколника.

_{Фото: са саслуживања “Бориса” Бојовића (први с десна) Сергеју Думенку и митрополиту Емануилу Адамакису 25. маја 2019. године у Кијеву (потписана инфо-служба украјинске расколничке структуре “ПЦУ”)}

^{„Кијевски казус“ 2019. године}

Ако се изјаве из 2024. године могу покушати оспорити као једностране тврдње расколника, догађаји од 25. маја 2019. године у Кијеву пружају необориве документарне доказе директног контакта између јерарха Константинопољске патријаршије и “Бориса” Бојовића. У овој епизоди фигурира лично митрополит Емануил, што његово тренутно порицање чини посебно рањивим.

Подсећам: 25. маја 2019. године, на дан „имендана“ поглавара „ПЦУ“, у Михајловском Златокуполном сабору у Кијеву „служена“ је свечана „литургија“. То је био значајан догађај за новоформирану „ПЦУ“, којем је присуствовала делегација мајке Цркве — Константинопољске патријаршије. Делегацију је предводио митрополит галски Емануил (садашњи Х+халкидонски).

У олтару, међу саслужујућим „свештенством“, налазио се и „архимандрит“ “Борис” Бојовић. Био је обучен у свештеничке одежде и узимао је пуноправно учешће у „евхаристији“. Фото и видео материјали тог дана бележе истовремено налажење митрополита Емануила и “Бориса” Бојовића поред престола.

Након што је чињеница саслуживања постала јавна и изазвала скандал у православном свету (посебно оштру реакцију СПЦ), „митрополит“ Епифаније је био принуђен да упути писмо извињења митрополиту црногорском Амфилохију (СПЦ). У писму се наводило да се саслуживање догодило „ненамерно“, „због непажње“ и услед „великог броја свештеника“. Сам митрополит Емануил је изјавио је „није знао за чињеницу саслуживања са свештенослужитељем непризнате цркве“.

Међутим, овај аргумент не може издржати критику са стране црквеног протокола:

1. Литургија уз учешће личног представника константинопољског патријарха је догађај највишег нивоа протоколарне безбедности. Спискови саслужитеља се одобравају унапред. Појава „случајног“ „архимандрита“ у олтару, и то још из друге земље, немогућа је без знања протоколарне службе.
2. “Борис” Бојовић није био анонимна фигура. Његово присуство у Кијеву било је део стратегије „ЦПЦ“ за успостављање веза са „ПЦУ“, коју црногорски расколници сматрају „сестринском“ аутокефалном „црквом“.
3. Чак и ако допустимо „непажњу“, чињеница остаје чињеница — евхаристијски контакт се догодио. У канонском праву сам чин заједничке молитве и причешћа је акт признања, макар и неформалног.

Дакле, Адамакисова изјава да он „никада није контактирао“ са представницима „ЦПЦ“ оповргава се његовим физичким присуством поред истог престола са Бојовићем.

Штавише, епизода из 2019. разоткрива важан механизам: „ПЦУ“ се користи од стране Фанара као прокси-структура за контакте са онима са којима Фанар тренутно не може отворено да комуницира директно. Бојовић је био позван од стране “Епифанија” и протоколарна служба Фанара то није одбила. Минимум – она је просто затворила очи на овај позив. И то је класична шема „уверљивог порицања“. Фанар наводно „није позвао“ Бојовића, али је „трпео“ његово присуство, тиме де факто шаљући сигнал подршке.

^{Украјински сценарио: шаблон за Црну Гору}

Да би се разумео истински смисао поступака Фанара у Црној Гори, неопходно их је размотрити кроз призму „украјинског сценарија“. Методологија примењена од стране Константинопоља у Украјини има јасне етапе које примећујемо и у Црној Гори.

^{Фаза 1: порицање и ишчекивање}

До 2018. године константинопољски патријарх Вартоломеј је више пута изјављивао да признаје искључиву јурисдикцију Московске патријаршије над Украјином. Тачно тако сада митрополит Емануил изјављује да признаје јурисдикцију СПЦ у Црној Гори. То је дипломатска варка, неопходна за прикривање доношења коначне одлуке којом се удара на противнике Фанара.

^{Фаза 2: политичко уплитање}

У Украјини катализатор за доделу томоса било је обраћање председника Петра Порошенка. У Црној Гори сличну улогу је играо Мило Ђукановић. Бојовић потврђује: „Ђукановић се састајао са патријархом Вартоломејем, посећивао га око два пута, а и Вартоломеј је посећивао нас у Црној Гори“. Иако су се ти сусрети представљали као државнички, њихов главни садржај било је лобирање за аутокефалност „ЦПЦ“. Зато се смело може тврдити: контакти са политичким спонзором раскола су форма контакта са самим расколом.

^{Фаза 3: слање егзарха}

У Украјину су послати архиепископ Данило и епископ Иларион. У Црну Гору је послата неименована делегација за „проучавање унутрашњег живота“ „ЦПЦ“.

Притом треба подсетити да је архиепископ Данило памфилијски (САД), један од егзарха Фанара за Украјину, још у јануару 2019. у интервјуу за ББС отворено изјавио: „Подржавам тезу да свака нација која жели да има своју Православну цркву, треба да има право да је оснује и тражи њено признање… укључујући и када је реч о Македонији и Црној Гори“.

Ова изјава високопозиционираног представника Фанара већ тада је идеолошки образлагала мешање Грка у послове Црне Горе.

^{Фактор руске обавештајне службе и геополитичка игра}

Контекст 2026. године додаје још један слој — укључивање Спољне обавештајне службе РФ (СВР).

У јануару је СВР објавила информације да Фанар, уз подршку западних обавештајних служби, припрема признање „ЦПЦ“ с циљем слабљења утицаја Србије на Балкану. Јасно се помиње конкретан план: признање аутокефалности „ЦПЦ“ као удар на СПЦ.

Митрополит Емануил и Фанар су реаговали на ово, назвавши саопштење „пропагандом“ и „лажима“ (фејком).

Таква позиција је разумљива: Адамакисово порицање је тактички потез усмерен на то да се Москви и Београду не да повод за превентивну консолидацију својих напора у супротстављању агресору у лицу Константинопољске патријаршије. Јер ако Фанар призна контакте сада, то ће подстаћи СПЦ да уђе у стратешки савез са РПЦ. Поричући контакте, митрополит Емануил покушава да задржи СПЦ у орбити дијалога, паралелно припремајући терен за признање „ЦПЦ“ кроз „задња врата“ — преко Бојовића и тајне дипломатије.

На основу горе реченог, могу се систематизовати докази који оповргавају оправдања митрополита Емануила:

1. Борис Бојовић детаљно описује посету делегације Фанара ради ревизије „унутрашњег система“ ЦПЦ. Ова радња се класификује као пред-аутокефална инспекција. Порицање ове чињенице од стране митрополита Емануила захтева доказе да Бојовић лаже, међутим понашање Фанара у другим регионима (Украјина, Македонија) потврђује праксу слања таквих тајних мисија.
2. Физичко учешће митрополита Емануила у „литургији“ са Бојовичем је документована чињеница „контакта“. Аргумент о „незнању“ је правно ништаван с обзиром на висок ниво на којем се налази Адамакис и са тим повезане методе протоколарног рада. Треба признати – саслуживање је створило преседан легитимизације Бојовића.
3. Изјаве егзарха Данила о праву Црне Горе на аутокефалност доказују да на нивоу највишег клира Фанара постоји идеолошка подршка црногорском расколу.
4. Редовни састанци патријарха Вартоломеја са Милом Ђукановићем, главним лобистом „ЦПЦ“, били су посредна форма преговора о будућности расколничке структуре Црне Горе.

^{Закључци}

Изјава митрополита Емануила да Константинопољска патријаршија „никада није контактирала“ са расколницима у Црној Гори представља дезинформацију.

Реалност је таква да Фанар води сложену, вишеслојну игру. На званичном нивоу одржава се привид канонског поретка и поштовања права СПЦ. На нивоу из сенке остварују се активни контакти са лидерима раскола, спроводе се инспекције њихових структура (као што открива Бојовић 2024. године) и тестира се терен за могуће признање „ЦПЦ“.

Речи “Бориса” Бојовића о доласку представника Фанара ради проучавања „система“ „ЦПЦ“ треба схватити не као хвалисање, већ као цурење информација о стварном бирократском процесу покренутом у недрима Константинопољске патријаршије.

Тај процес је вероватно усмерен на понављање украјинског сценарија: легализацију расколничке структуре под окриљем Фанара (уз покушаје привлачења дела Митрополије црногорско-приморске СПЦ) у тренутку када геополитичка конјунктура (на пример, слабљење позиција Србије или притисак Запада) то учини могућим.

Зато хајде да кажемо отворено: одговарајуће порицање митрополита Емануила није истина, већ дипломатски штит који прикрива операцију прекрајања црквене мапе Балкана.

Тодор Иванов за портал “Живот Цркве”

(Живот цркве, 20.01.2026)