Танасковић: Пут ка унитарној БиХ и наднационалном „босанству“ трасиран је у комунистичком Сарајеву

Дарко ТАНАСКОВИЋ, „О чему Извештај извештава?“

„ИЗВЕШТАЈ“ Комисије за утврђивање страдања Срба у Сарајеву од 1992. до 1995. године још увек је недовољно познат домаћој, а поготово страној јавности, а и веома је обиман, тако да су за сада изостали озбиљни и аргументовани осврти на његову садржину.

Хистеричне, стереотипне оптужбе за плаћенички ревизионизам, које су дочекале већ и само формирање „Комисије“, а непромењено су поновљене и после обелодањивања „Извештаја“ не треба узимати у обзир и о њима уопште расправљати.

Засад би се једино могло осврнути на критичке коментаре, превасходно из бошњачке средине, да се „Извештај““ само мањим делом бави темом која би требало да буде средишња – страдањем сарајевских Срба и, уопште, ситуацијом у ратном Сарајеву, а да је много више пажње и простора посвећено обради разних питања која нису у непосредној вези са оним што је, како се схвата, требало да буде основни задатак Комисије.

Оваква запажања праћена су оценом да је наводна оскудност садржине која се односи на страдање Срба логична последица непостојања релевантних чињеница и података о овој теми, па, следствено, и неодрживости тезе о масовном страдању сарајевских Срба.

Ево како би се у овом тренутку двама аргументима могло једноставно одговорити на наведену замерку: (1) Страдању сарајевских Срба сразмерно и објективно уопште није посвећено мало простора у „Извештају“, што се лако може утврдити његовим читањем, али критичари „Извештаја“ су од оне врсте која не сматра да би претходно упознавање са делом које се оцењује морало бити претпоставка сваког суда о њему.

Илустрације ради, у донекле скраћеној верзији „Извештаја“, објављеној на нешто више од 800 страна у САД (Strategic Book Publishing and Rights Co.), више од 350 страница односи се на ситуацију у ратном Сарајеву и страдање Срба, укључујући и постконфликтне трауме.

(2) Теоријско полазиште, концепцијска поставка и методолошки поступак Комисије били су усклађени са њеним циљем и циљном групом. „Извештај“ се свакако обраћа и домаћој, односно регионалној јавности, како стручној тако и најширој, али је његов главни адресат међународна заједница и међународно јавно мњење.

Уосталом, „Извештај““ су радили међународни експерти и његова оригинална верзија је на енглеском језику, са којег је преведен на српски. Управо због тога сматрало се неопходним ући у дубљи и шири контекст ратних збивања у Сарајеву, а ни у једном тренутку не испустити из вида чињеницу да је општи оквир тих збивања био рат у БиХ. А у свету је баш шири контекст био сразмерно мало познат, што је  добрим делом олакшало пројектовање и усвајање једностране представе о наводној „српској агресији“, ради реализoвања идеје „Велике Србије“.

Чланови Комисије су, дакле, свој укупни приступ заснивали на уверењу да догађаје у ратном Сарајеву није могуће разумети ван дубљег (дијахронијског) и ширег (социјалног, политичког, идеолошког колективно-психолошког и информативно-медијског) контекста, јер није реч о неком изолованом случају или инцидентној ситуацији, већ о сложеном феномену за чије је целовито и уравнотежено представљање и адекватно разумевање нужно предочити и сагледати све околности које су га резултативно и последично узроковале.

Критичарима „Извештаја“ се посебно није допало осветљавање историјске, односно дијахронијске димензије босанскохерцеговачке ситуације, иако је она у многоме детерминисала стуктуру и својства друштва са којим су БиХ, и Сарајево, дочекали распад Југославије и грађански рат.

Историјски увод у „Извештај“, за који критичари тврде да је ирелевантно „причање приче“, сажето и нужно селективно предочава сукцесивне фазе у повесници Босне и Херцеговине, од османских до комунистичких времена, с тим што је нагласак на збивањима и процесима који су трајно обележили босанскохерцеговачко друштво и „босанског човека“.

То је онај сложени и противречни менталитетни који је Ненад Кацмановић сјајно анализирао у књизи „Немогућа држава“, под заглављем „Лице и наличје комшилука“: „Историјско памћење људи на босанском тлу, које је цикличним ратним трагедијама било редовно освјежавано сваких неколико деценија, упозоравало је на оба Јанусова лика комшилука“.

А шта међународна заједница зна о тим „цикличним ратним трагедијама“?

Мало или нимало, па је утолико лакше протурена црно-бела слика овог последњег рата.

Занимљиво је да су поједини критичари „Извештаја“, чије се лично бошњаштво пробудило тек након разбијања југословенске федерације, како изгледа, посебно затечени и иритирани делом историјског увода који се односи на период од 1945. до 1990. године, за који се иначе везује стерeотипна представа о складном братству и јединству и хомогеном друштву у централној југословенској републици. Као да је то била нека идила коју су поквариле зле националне странке, а пре свих СДС, као експонент великосрпске идеологије, и као да се друштвена хармонија преко ноћи могла тек тако извргнути у крвав грађански рат.

У готово свим бошњачким ( и не само бошњачким) историјским прегледима прератног периода новије босанскохерцеговачке прошлости четири и по деценије комунистичке власти, практично све од ЗАВНОБИХ-а (1943) наовамо, прескаче се и не узима у обзир приликом тумачења узрока ратне драме од 1992. до 1995. године.