ТАЈНА ЊЕГОШЕВОГ ЗАВЕТА: Зашто ће Митрополит за живота да врати капелу, а Мило да се одметне у шуму

Чим је постао господар Црне Горе и замонашио се у Петрограду, једна од практично првих ствари које је млади владика Раде учинио јесте да је свог стрица Светог Петра Цетињског прогласио за светитеља 1834. године. Такође, дао је и завјештање да се сагради капела на Ловћену, прва која је посвећена управо његовом стрицу.

Жеља владике Радета била је да управо ова капела буде мјесто његовог вјечног починка.

Милутин Медаковић, Његошев ађутант и пријатељ, забиљежио је његове ријечи којима обавезује Црногорце да га сахране на Ловћену: „То је моја потоња жеља, коју у вас иштем да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учињет, како и ја хоћу, онда ћу ве оставити пред проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вами на душу“.

Два пута рушена Његошева капела на Ловћену

Нажалост, трагичном игром судбине, управо Ловћен који је био симболом свеколиког духовног узлета и понос Црногораца, постао је своја сушта супротност — симбол подјела и најдубљег духовног беспућа и пада. Два пута рушена је капела на Ловћену. Први пут је то учинила аустроугарска војска 1916, засигурно знајући за симболички значај који је иста имала за Црну Гору, након чега капела бива обновљена 1925. године, од стране краља Александра Карађорђевића.

Остало је забиљежено да се приликом преношења Његошевих костију из Цетињског манастира у новосаграђену капелу на Ловћенском врху 21. септембра 1925. године, владика Николај Велимировић краљу Александру обратио ријечима – „ На кољена ваше величанство, налазимо се на крову наше државе!“.

Краљ је беспоговорно послушао и клекнуо…

Други пут када је црквица на Ловћену порушена до темеља било је током 1971/1972. године када су то учиниле комунистичке власти. Шта се заиста крије иза другог по реду рушења Његошеве капеле најбоље је објаснио недавно упокојени легендарни архијерејски намјесник бококоторски – протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, који је на свијетло дана изнио писма папиног изасланика Франциска Паловинентија која су 28. децембра 1969. године била упућена митрополиту црногорско-приморском Данилу Дајковићу.

У писму папа дословце предлаже да би било најбоље да се са Ловћена скине капела и измјести у музеј или Његуше „гдје доличи и према историји и према народу који је изумро“, а све како би у Црној Гори „почео живот“ са новим обичајима и замасима уз подршку Ватикана.

Комунисти срушили капелу уз помоћ Ватикана?

„Свима је јасно да садашњи народ нема више ништа заједничко са некадашњим народом оријентисаним великосрпском идеологијом која је злоупотребила овај народ, који може се рећи потпуно изумире. Нови народ са новим навикама и новим животом је народ будућности и нових прегнућа, па је вољан свeти отац папа да овај народ свесрдно помогне и да га поврати у праву Христову вјеру зашто је вољан да уложи и велика средства“, стоји између осталог у писму.

Да ли су ондашње комунистичке власти биле у каквој спрези са Ватиканом поводом другог по реду рушења Његошеве капеле на Ловћену, и да ли је тај чин у себи имао и примјесе езотеријског – до данас остаје неразјашњена мистерија. Ипак несумњиво је да су Његош и све што он представља очигледно сметали једном таквом пројекту.

Митрополит Амфилохије по трећи пут обнавља капелу

Данас треће по реду обнављање Његошеве завјетне капеле на Ловћену поново актуелизује митрополит црногорско-приморски Амфилохије, који у томе превасходно види испуњење последње Његошеве жеље:

„Зар да оставимо проклетство над потомцима и народом. Не, његова воља биће испоштована и тим чином проведриће се изнад Црне Горе“, одлучан је митрополит Амфилохије, уз поруку да неће умријети прије него што на врх Ловћена врати Цркву Светог Петра Цетињског.

Ипак, митрополит највећег противника у подухвату обнављања капеле има у и даље актуелном предсједнику Црне Горе Милу Ђукановићу, који и поред јасног митрополитовог одређења потенцира да је у питању капела Карађорђевића, а што по његовом тумачењу представља симбол наводне окупације Црне Горе. Ђукановић чак са највишег државничког мјеста у том контексту пријети и повратком у „шуму“.

Ђукановић позива Цетињане на физички отпор

Аналитичар Бошко Вукићевић сматра да су за презир подметања Ђукановића, који говори о тобожњој „капели Карађорђевића“, иако, како каже, и сам добро зна да се ради о Његошевој капели, коју су Карађорђевићи само обновили након што су је разрушили Аустроугари.

„Јадна су хушкања одлазећег предсједника, који грађане Цетиња наговара да се физички успротиве обнови светиње. Све је то залудна работа, што би рекао наш народ. И народ на Цетињу ће схватити да се аманет највећег ума међу нама мора поштовати. Капела ће бити обновљена; то је неминовност и законитост историјског процеса који је пред нама“, каже Вукићевић за Спутњик.

Штавише, наш саговорник у том погледу нема дилему да је уклањање Његошеве капеле са Ловћена једна од највећих срамота и бешчашћа комунистичког руководства републике Црне Горе.

„Уклоњено је оно што никако није смјело бити такнуто – симбол наше земље, који и даље стоји на свим њеним новијим грбовима, па чак и на оном из социјалистичке ере. Ту се радило не само о безбожничком, већ у неком смислу и о сатанистичком чину: погажена је Његошева посљедња воља, аманет највећег ума који се родио на нашим просторима. Његош је својом потоњом вољом предао проклетству све оне који је не би поштовали“, подсјећа Вукићевић.

Маузолеј не треба рушити

„Дакле, као да су неке мрачне силе смишљено форсирале варијанту проклетства које би се, безумним актом безбожника, сручило на нашу земљу и њен народ. Стога никог разумног не може зачудити истрајност и упорност нашег Митрополита у послу враћања свете капеле тамо гдје јој је и мјесто“, децидан је наш саговорник, који на концу одговара и да нема мјеста бојазни појединих да би због обнављања капеле на Ловћену неко хтио да сруши Мештровићев маузолеј који се сада тамо налази, а што је потврдио и митрополит Амфилохије.

„Нијесам присталица рушења Маузолеја; за капелицу може бити мјеста и поред њега. Уопште, никакве споменике не треба рушити, сви су они, ма шта симболизовали, свједоци епоха“, закључује Вукићевић.