„Тајмс оф Израел“: Сребреница је геноцид

Као што су жртве Холокауста добиле свој дан сећања на њихово страдање, 27. јануар, и жртве и преживели „геноцида у Сребреници не заслужују ништа мање“, пише у ауторском тексту за „Тајмс оф Израел“ ванредни професор права на универзитетима Корнел и Колумбија Менахем Розенсафт.

Он у ауторском тексту полемише са ставом историчара и директора Центра „Симон Визентал“ Ефраима Зурофа који је поновио и претходних дана да у Сребреници није било геноцида.

Професор права замера му што је, како је навео, пренебрегнуо да помене пресуде Међународног суда у Хагу по којима је шесторо босанских Срба осуђено за геноцид у Сребреници, као и у пресуду међународног суда у случају БиХ против Србије и Црне Горе где је наведено исто.

„Зуроф и остали порицатељи геноцида нису у праву када указују да је геноцид некакав апстрактан концепт који је предмет интелектуалних или филозофских расправа. То је правни термин који има чврсто упориште у међународном праву“, пише Розенсафт.

Није згорег запазити да је то упориште толико „чврсто“ да је дало основа аутору текста да упореди страдање више милиона својих сународника Јевреја у Другом светском рату и страдање неколико хиљада (узмимо бројке којима он барата, иако су упитне) босанских муслимана у Сребреници. И једно и друго је геноцид за аутора текста из чега би се могло закључити да је пре реч о растегљивом појму, него о оном са чврстим упориштем.

Розенсафт за себе каже да је „син двоје преживелих из Аушвица и Берген-Белцена“, а на почетку текста констатује да су подносиоци резолуције „Немачка и Руанда, две земље са јединственим искуством у погледу извршења геноцида“.

Затим се читаоцима објашњава хронологија догађаја у којој се истиче погружено кајање међународне заједнице што није заштитила муслимане у Сребреници и дијаболични план Срба „четника“, како их све време назива Розенсафт, да униште муслиманску популацију тако што ће стрељати мушкарце, а жене и децу протерати.

Дакле, аутор пише да су након што је „Босна и Херцеговина прогласила независност“ од СФРЈ у мају 1992. године, „побуњени босански Срби који су сами себе називали четницима, појам који се користио за националистичке српске герилске снаге током Другог светског рата, под командом генерала Ратка Младића упустио у дивљачку кампању ослобађања од Бошњака и Хрвата претежно насељених српских подручја у Босни са хегемонистичким циљем припајања ових територија тадашњој југословенској Социјалистичкој Федеративној Републици Србији у пан-српски национални ентитет“.

Након што је објаснио добро познату пропагандну мантру о четницима и стварању „Велике Србије“, професор права прелази на објашњавање како су Младићеве снаге стрељале 8.000 мушкараца и дечака, силовали бошњачке жене и „протерали 25.000 жена, деце и старијих из Сребренице“.

Како је појам геноцида чврст као стена, како нас уверава аутор текста, по правној дефиницији намеру да се „уништи у целини или деловима, национална, етничка, расна или верска група“ Младићеви „босански четници“ извршили су тако што су жене и децу пустили, а мушкарце стрељали.

Ако је дозвољено запазити, Немци нису тако поступали са јеврејским женама и јеврејском децом због чега је Европа готово у потпуности остала без своје јеврејске популације, али Немачка ипак има „јединствено искуство“.

Розенсафт закључује: „Не могу мирне савести да осудим починиоце геноцида у којем су страдали мој брат, деда и бака ако не осудим и починиоце свих других дела геноцида, укључујући и геноцид који се догодио у Сребреници. Не могу мирне савести да оплакујем свог брата као жртву геноцида осим ако на сличан начин не оплакујем све друге жртве геноцида, укључујући жртве у Сребреници“.

Мирне савести једино се може заборавити да су и босански Срби били жртве геноцида, као и њихови сународници у Хрватској у истом периоду кад је страдала и Розенсафтова породица. Те стога и није чудно да неко ко ни не помиње Јасеновац, не помиње ни Братунац.