Свједочење Ивана Мештровића које баца нову слику на пођеле у Црној Гори: „Осмислио сам Његошев маузолеј да би раздвојио Србе и Црногорце“
Крајем прошле године у Загребу је преминуо познати дипломата, историчар и новинар Мате Мештровић, син вајара Ивана Мештровића. Тим поводом, Побједа је објавила интервју са хрватским историчарем Твртком Јаковином који је био близак пријатељ са сином Ивана Мештровића а које баца занимљиву слику на сам процес изградње маузолеја.
Мате је у интервјума, подсјећа Побједа, говорио о томе што симболизује то чувено здање на Ловћену које је пројектовао његов отац.
За Недељник је казао да Његошев маузолеј означава црногорски национални идентитет.
– Кад сам питао свог оца: „Зашто то радиш за Црногорце?“, рекао ми је: „Да им дигнем националну самосвијест, да знају да су они Црногорци, да имају Његоша као симбол своје прошлости и независности, односно самобитности. Није мени пред очима лебдио владика Раде, нити владар Црне Горе, већ пјесник Његош, који је својим интелектом и даром сакупио и дао умјетничку форму вијенцу филозофије и духовности народа Црне Горе. Осмислио сам Његошев маузолеј да би раздвојио Србе и Црногорце…“
Самим тим, јако је занимљиво да велики вајар ипак није уважавао кључну чињеницу да је Петар Други Петровић Његош сједио на Цетињском трону те био митрополит црногорско-приморски. Управо најљепша ђела која је Његош објавио тичу се теолошких питања а чиме се само потврђује теза да су хтјели да „одцрвене“ Његоша те да је то био један од кључних пројеката комунистичке Југославије.
У остатку интервјуа наводи се и да је хрватски историчар Твртко Јаковина говорио о последњем сусрету са сином Ивана Мештровићеа.
– Доживио је дубоку старост и иако болестан био је рационалан и није имао никакве проблеме са памћењем. Срели смо се почетком јесени и поклонио ми је часописе у којима је био уредник из емиграције. Често је помињао Црну Гору. Говорио са одушевљењем како је био дочекан и третиран у Црној Гори. Вољели су га Црногорци и он је волио њих и зато је у тим прликама често из њега проговарао отац – Иван Мештровић – каже Јаковина.
Он објашњава да иако Маузолеј на Ловћену није био изграђен за вријеме живота Ивановог, тај споменик је био крешендо Мештровићевог стварања.
– Онако захтјевно архитектонско ђело је било круна каријере једног вајара који је прије Родена ушао у свјетске галерије. Он је градио у Америци и био свјетски важан и бескрајно талентован. Али Маузолеј на Ловћену је већи од свега тога. То је свјетски раритет, од вајара свјетске класе. То је била маестрална ода и признање највећем црногорском пјеснику од највећег јужнословенског вајара на том мјесту које је само по себи спектакуларно. Мислим да Маузолеј наглашава Његошеву величину и даје Црној Гори нешто што никаква друга конструкција није дала. Што год да је ту било изграђено, чак и да није капелица коју је изградио Александар Карађорђевић, и да је објекат из не знам којег времена, она нема тај симболички потенцијал који има Маузолеј. То није подилажење Ивану Мештровићу нити уздизање Маузолеја на уштрб капела, него је то нешто што иначе не постоји, што је јединствено у свијету. То је ода једној генерацији црногорских политичара који су успјели изградити нешто што је данас посебност Црне Горе и њеног народа – поручио је Јаковина.
Петар ИИ Петровић Његош је 1845. године (или 1846.) на Ловћену, на Језерском врху, подигао црквицу и посветио је своме стрицу светом Петру Цетињском. Приликом подизања, а и непосредно пред смрт, Његош је изразио жељу да у овој цркви буде и сахрањен, „на оној висини, која је највиша у Црној Гори и од куд се виде понајвише само србске земље и сиње море,“ како прича Милорад Медаковић, Његошев ађутант и пријатељ, касније и државни секретар црногорског књаза Данила Петровића Његоша.
Медаковић је забиљежио и Његошеве ријечи којима обавезује Црногорце да га сахране на Ловћену: „То је моја потоња жеља, коју у вас иштем да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учињет, како и ја хоћу, онда ћу ве оставити пред проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалостнији и ту моју жалост стављам вами на душу.“ Његош је умро 19. (31) октобра 1851, у 10 сати ујутру. Из бојазни да би се Турци могли ноћу прикрасти на Ловћен и почившем владици одрубити главу, сахрањен је Његош у Цетињском манастиру, да би 27. августа 1855. његове кости биле пренешене на Ловћен.
Знајући за важност и симболику Његошеве Капеле и Ловћена, Аустријанци су, током Првог свјетског рата, из Бококоторског залива бомбардовали ове светиње, а након капитулације Црне Горе, окупаторски гувернер Вебер, по наредби Врховне команде, наредио је ексхумацију Његошевих костију, како би се његова Завјетна Капела срушила и на том мјесту изградио споменик у знак аустријског освојења Ловћена. Митрополит црногорски, Митрофан Бан, покушао је да у име грађана Цетиња умоли окупатора да одустане од ове намјере рекавши Веберу да је „Његош био не само господар Црне Горе, већ и пјесник Српства, и да ће тај чин тужно ођекнути у свим српским срединама“. Митрополит није успио. Ексхумација је извршена 12. августа 1916. Његошеви остаци су након обављеног парастоса пренешени у Цетињски манастир. Његошева црквица је разрушена и расписан конкурс за изградњу споменика који је са одушевљењем пропраћен међу хрватским националистима у њиховом дубровачком гласилу „Права црвена Хрватска“. Али, ова идеја није остварена. Аустрија је изгубила рат, а побједничке србијанске трупе ушле су у Црну Гору. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, под династијом Карађорђевић, створена је 1. децембра 1918.
Одлуком Светог архијерејског сабора и Светог синода Српске православне Цркве, по предлогу митрополита црногорско-приморског Гаврила Дожића из 14. новембра 1920. године, Његошева Капела имала се обновити. Пет година доцније, Његошев завјет је по други пут испуњен, а извршио га је краљ Александар Карађорђевић, унук црногорског краља Николе Петровића Његоша. Овим поводом пристигао је на Цетиње и српски патријарх Димитрије Павловић, који је лично одслужио Службу у помен Његошу. Ковчег су у обновљену Капелу унијели краљ Александар Карађорђевић, чланови Владе и митрополит Гаврило са епископима битољским, тимочким и чехословачким. У саркофаг су спуштени комадић свилене Његошеве ођеће нађен при откопавању старе капеле и албанска споменица коју је краљ Александар скинуо са својих груди. Митрополит Гаврило је потом ковчег закључао и запечатио га печатом Митрополије Црногорско-приморске, док је печат Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца ставио маршал Двора, ђенерал Дамјановић. Кључ је митрополит Гаврило предао краљу Александру.
Ни током Другог свјетског рата Његошева Капела није била поштеђена. У априлу 1942. окупаторска италијанска војска је оштетила Капелу, али, срећом, причињена штета није била велика. Међутим, рушење Његошеве Капеле до самих темеља није било ђело странаца. Једна новонастала нација морала се обрачунати са сопственом прошлошћу, славном српском традицијом Црне Горе, а како је Његошева завјетна Капела била најјаснија ознака традиционалне и српске Црне Горе требало ју је срушити.
Почетком 1952. године, у складу са одлуком Владе НРЦГ, црногорски комунисти понудили су хрватском вајару који је живио у САД, Ивану Мештровићу, да умјесто Капеле на врху Ловћена подигне маузолеј. Мештровићу та идеја ни од раније није била страна, јер је то предложио још 1924, али су српске владике одбиле његов предлог. Овога пута није било препреке за Мештровића, познатог и по изјавама да заједнички живот Срба и Хрвата није могућ. Мештровић је одмах прионуо на посао, али су се радови на изградњи маузолеја одужили због лоших економских услова у Црној Гори, па је чак, 1962. године када је Мештровић умро, изградња била обустављена на неодређено вријеме.
Најумнији људи из цијеле земље су стали о одбрану Његошеве Капеле, истичући да се мора поштовати владичин завјет. Као компромисно рјешење предлагано је да се маузолеј посвећен Његошу подигне на Цетињу. Али, децембра 1968. године, општинска скупштина Цетиња донијела је одлуку о подизању Његошевог маузолеја на Ловћену по пројекту и изради Ивана Мештровића. У фебруару 1969, Завод за заштиту споменика културе СРЦГ дао је одобрење Општини Цетиње да „измјести Капелу“. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве издао је саопштење по коме се не може сагласити са одлуком да се Његошева задужбина, посвећена светом Петру Цетињском, сруши, поредећи такав чин са рушењем Капеле у вријеме аустријске окупације. Међутим, општинска скупштина Цетиња забранила је Српској православној цркви да се мијеша у њена „Уставом загарантована самоуправна права“ и донијела је једногласно, 18. марта 1969. године, неопозиву одлуку о подизању маузолеја на мјесту Капеле.
Сјутрадан су на Цетињу, у знак подршке одлуци Скупштине општине Цетиња, организоване демонстрације против Митрополије Црногорско-приморске и митрополита Данила Дајковића. Митрополија Црногорско-приморска је затражила заштиту од Уставног суда Југославије који се прогласио ненадлежним и уступио предмет Уставном суду Црне Горе. Уставни суд Црне Горе је оцијенио да су одлуке Владе НРЦГ и Скупштине општине Цетиње биле законите и донио је рјешење да се на другом мјесту очува аутентичност Његошеве Капеле, изразивши мишљење да Његошева Капела није храм, већ надгробни споменик и споменик културе. Ливада на Ивановим Коритима била је мјесто гђе треба премјестити Његошеву Капелу. Никада није обновљена.
Светогрђе је убрзо услиједило и Његошева завјетна Капела порушена је до темеља.
Маузолеј је грађен од 1970. до 1974. године и простире се по цијелом Језерском врху. Обухвата прилаз до тунела кроз који се провлачи 461 степеница, плато и предворје Маузолеја, стазу и гувно са видиковцем са којег се пружа импресиван поглед на већи дио Црне Горе.
Маузолеј је ансамбл архитектонских и умјетничких остварења која сачињавају: атријум на чијем је средишту бунар тежине четири тоне, портици са лијеве и десне стране, двије каријатиде – Црногорке у народној ношњи исклесане у црном мермеру, тешке осам тона, високе око 4,5 метара.
Крипта – капела, је најимпресивнији дио Маузолеја. Изграђена је од тамнозеленог мермера са шест бочних и једном централном нишом. На висини од девет метара свод је прекривен мозаиком са 200.000 позлаћених плочица. Његошева гранитна фигура тешка 28 тона и висока 3,74 м, доминира испред централне нише. У самом прочељу је мермерни саркофаг са Његошевим остацима. На надгробној плочи исклесани су у рељефу црногорски грб и крст – симболи Његошеве духовне и свјетовне власти.
