Светозар Поштић: Литије у Црној Гори најбоља најава последње Христове победе

Слике младих људи са крстовима и иконама у рукама, и призори препорођеног саборног духа обесмишљавају све дебате о постојању Бога

Припремајући се прошле године за разговор о постојању Бога са студентима филозофије, на Јутјубу сам одгледао неколико дебата између атеиста и верника. У тим дебатама атеисте углавном представљају агресивни еволуционисти, попут Ричарда Докинса, или либерални еколози, као што је Питер Сингер. Веру у Бога најчешће заступају протестантски пастори, који се муче да објасне зашто Свето писмо треба да служи људима као највећи ауторитет. Пошто ти пастори постојање Бога и истинитост откривења покушавају да докажу помоћу разума, а атеисти су као по правилу од њих интелектуално супериорнији, либерални филозофи односе очигледну победу.

Један од главних аргумената атеиста против постојања доброг Бога пуног љубави према човечанству је страдање невиних људи. Занимљиво је да је и Иван Карамазов изнео тај став у разговору са својим братом, Аљошом, у чувеном роману Фјодора Достојевског „Браћа Карамазови“. Да милосрдан Бог из Јеванђеља стварно постоји, сматра Иван, не би страдала недужна деца.

Овакво убеђење само показује потпуно непознавање хришћанског учења, по којем је циљ овог живота само припрема за живот вечни. Али пошто тај вечни живот не може да се види и опипа, атеисти одбацују његово постојање. Пошто за њих не постоји ништа након овог, земаљског живота, једини човеков циљ вредан труда је задовољавање физичких (секс, новац и комфор) и душевних (образовање, слава и моћ) потреба.

Атеисти који учествују у поменутим дебатама или пишу књиге о томе како је религија измишљена само да би се необразоване народне масе држале у страху и да би се њима лакше владало и управљало толико су самоуверени, да не прихватају да човек може доживети нешто што они никада нису доживели. Они су убеђени да су све видели, разумели и искусили, и да другачија схватања и увиди уопште нису могући. Вера у Бога је за њих резултат илузије, лудости и обмане.

У својој бахатости они не виде да човеков разум није свемоћан, да светом не управља светска логика или случајност, већ блага Промисао Божија, која ће за њих, уколико не признају ограниченост свог ума и своју немоћ да управљају сопственом судбином, заувек остати недоступна.

Са верске на политичку арену

Пошто истинских хришћана у свету има све мање, и све су слабији гласови којима они сведоче истину, дебате верника са атеистима су се углавном пренеле на арену политичке филозофије. Пошто атеисти све виде у светлу борбе за власт и доминацију, и разумеју само језик политике, они на хришћане све више гледају као на идеолошке конзервативце, чијем мишљењу супротстављају своју религију либерализма, борбе за „људска права“ и заштите мањина.

У дебати између руског политичког филозофа Александра Дугина и јеврејско-француског „јавног интелектуалца“ Бернара Левија у Амстердаму протеклог септембра, сукоб између идеолошког либерализма и конзерватизма на крају се претворио у Левијеву агресивну осуду Путиновог империјализма. Припремљен за филозофску расправу и затечен агресивном НАТО пропагандом, Дугин се није најбоље снашао.

У оштрој осуди савремених руских идеолога сличних Дугину, Леви је истакао своје дивљење Солжењицину, Сахарову и другим совјетским дисидентима. Као одговор Левију и доказ да је Западна империја постала тоталитарна наследница Совјетског савеза, Дугин је могао само изразити своје дивљење садашњим западним дисидентима попут Џулијана Асанжа и Едварда Сноудена. Чињеница да политичких дисидената у Русији више нема, док се на Западу они умножавају, довољно говори о природи и суштини западне владавине.

Уосталом, Леви не би ни смео да помене Солжењицина да је слушао или прочитао његово обраћање харвардским дипломцима 1978. године, у којима је славни руски писац изнео своју прецизну оцену западне бахатости, необузданог материјализма и лицемерја. Све те појаве потичу од губитка вере, а Солжењицин је јачањем вере озбиљно продубио сопствену мисао.

Препород српске Црне Горе

Бога нико никад није видео, али његово присуство може да осети свако ко жели. Материјалисти попут Мила Ђукановић не могу да схвате шта је то што покреће готово пола Црне Горе, са чијим је народом досад радио шта је хтео, на одбрану светиња и, самим тим, на уздизање свога духа. Он и његови верни поданици вероватно стварно то схватају као српску заверу.

А народ „Српске Спарте“ је – упркос шест и по деценија агресивног јавног материјализма и атеизма, упркос страху од репресија и прогона, упркос духу комформизма и апатије, и упркос (мора се то рећи) превртљивости неких својих архијереја – осетио надмоћ духовног над материјалним, и дигао се против безбожја, неморала и кича, устао у одбрану своје етничке, историјске, културне и, изнад свега, религијске суштине. У њему се поново рађа пословично „чојство“.

Отац Тадеј Витовнички је говорио да свако може да ради шта хоће и како хоће, али не може докле хоће. Постојање Бога не може се речима доказати. Лажна религија, као комунизам или монтенегризам, често се силом утерује, и онда доприноси пропасти многих људских душа, али крајњи исход познат је већ две хиљаде година. Сатана ће на крају бити згажен.

Срби су, најпре због сопствених греха, дуго служили као покусни кунић културног инжењеринга, али залог који нам је Христос оставио преко свог верног раба, Светог Саве, сувише је снажан да би се покорио. Молитве Василија Острошког, Симеона Дајбабског, Петра Цетињског, и осталих светитеља коначно надглашавају неубедљиву промоцију политике класног, етничког и родног идентитета. Срби су, све је очигледније, кренули кроз уска врата и тесним путем што воде у живот (уп. Мт. 7: 13-14).

Зато литије у Црној Гори, ма како их тумачили атеисти, служе, заједно са Благодатним огњем и Таворским облаком, као најбоља најава последње Христове победе. Слике младих људи са крстовима и иконама у рукама, и призори препорођеног саборног духа обесмишљавају све дебате о постојању Бога.