Свети владика Николај Охридски и Жички: Тринаести апостол и свети српски јеванђелиста

Током окупације, немачке власти су владику Николаја, као доследног противника немачког империјализма, послале у интернацију, за почетак у манастир Војловица код Панчева

Владика Николај је велики српски светитељ, који је канонизован под именом Свети владика Николај Охридски и Жички.

Пaтријарх Пaвлe био је противник брзоплeтости и годинaмa је одлaгaо проглашење владике Николаја и Jустина Поповића за свеце.

Коначно, на пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, у мају 2003, Николај Велимировић је канонизован за светитеља, а чин канонизације је обављен у Храму Светог Саве у Београду, 24. маја 2003.

Владика Николај рођен је 4. јануара 1881 као Никола, у селу Лелић, недалеко од Ваљева, на падинама планине Повлен.

Када се у младости тешко разболео, зарекао се да ће, ако преживи, посветити живот Богу. Преживео је и замонашио се под именом Николај.

Занимљиво је да се Свети Николај школовао на Западу и да је у почетку био ватрени присталица екуменизма и либерализма. После Првог светског рата, прихвата конзервативизам и окреће се против модерне Европе, коју је имао прилике да добро упозна.

Велимировић је ускоро постао познат по критикама европског хуманизма, материјалистичког духа и уопште западне европске цивилизације. Европа је за њега била „велико зло“. Презирао је европску културу, модерну евроспку науку и саму идеју прогреса. Био је поборник јединства православних цркава.

Сусрет са руском душом

Отац га је послао у манастир Ћелије, да „научи читати позиве од власти и на њих одговарати“, али он се показао као одличан ђак, који је наставио школовање у Ваљевској гимназији. Док се школовао, служио је по ваљевским кућама, где је, због боравка у „мемљивим собама“, добио туберкулозу, од које је годинама патио.

Као ученик Богословије, био је ванредно успешан. До 24. године прочитао је дела Његоша, Шекспира, Гетеа, Волтера, Виктора Игоа, Ничеа, Маркса, Пушкина, Толстоја, Достојевског…

Николу је црква послала да настави са студијама на Старокатоличком факултету у Берну у Швајцарској, а касније је студирао у Немачкој, Енглеској и у Русији.

Будући владика боравио је и у Русији, где је провео годину дана углавном путујући и „упознајући њен црквени живот, душу руског човека и његове светиње.“

Николај Велимировић је био сложена и разноврсна личност: духовник, проповедник, беседник и писац. Убрзо почиње да објављује у црквеним и књижевним часописима, и то чланке, беседе и студије о Његошу, о Ничеу и Достојевском…

Од априла 1915, у време Првог светског рата, држао је предавања у Америци и Енглеској, где га је послала српска влада да агитује за „српску ствар“.

По завршетку рата, изабран је за епископа жичког, одакле је, крајем 1920, премештен у Охридску епархију. То је био нарочито плодоносан период, из кога потичу многа дела Николаја Велимировића.

Молитве у сенци немачких бајонета

У време окупације, немачке власти послале су епископа Николаја, који је био упорни и доследни противник немачког империјализма, у интернацију.

У новембру 1942, пребачен је под стражом у манастир Војловица код Панчева, због сумње да је сарађивао са четницима. Сачуван је Николајев „Молбени канон и Молитва Пресветој Богородици Војловачкој“, као и „Три молитве у сенци немачких бајонета“, које су забележене на корицама Јеванђеља у Српској цркви у Бечу.

Заједно са патријархом Гаврилом, од 25. септембра 1944. боравио је у концентрационом логору Дахау. Ту је остао три месеца, када га Немци ослобађају, као део нагодбе са Љотићем и Недићем.

За време боравка у Словенији, Велимировић је благосиљао четнике. У Југославији су му нове власти највише замерале то што је одржао посмртни говор на Љотићевој сахрани.

После завршетка рата, епископ Николај је одлучио да се не врати у Југославију, а године 1946. емигрира у Америку, где је остао до смрти 1956. године.

У Југославији је после рата проглашен за сарадника окупатора. Одузето му је држављанство, а име му се нашло на листи аутора чија су дела забрањена за објављивање.