Сведочење бившег министра полиције РС: Како су ЦИА и хрватска служба Србима сместиле Сребреницу

Најава доношења резолуције о „геноциду“ у Сребреници у Генералној скупштини УН, коју би Запад потом искористио за појачани удар на Републику Српску, поново је скренула пажњу на догађаје из јула 1995, а пажњу јавности привукла је и верзија коју је ових дана изнео некадашњи министар унутрашњих послова Републике Српске Томислав Ковач.

Ковач за РТ Балкан појашњава каква је улога Запада у масакру, и наводи да је ЦИА преко 10. диверзантског одреда ВРС и сарадника хрватске службе, а тада начелника безбедности Главног штаба Војске Републике Српске пуковника Љубише Беаре, наместила Србима масакр у Сребреници, када је стрељано више од 2.500 ратних заробљеника тзв. АРБиХ.

У Сребреници се није догодио геноцид, већ злочин стрељања ратних заробљеника, истиче наш саговорник.

„Стрељање ратних заробљеника није смело да се догоди, али за то је директно одговоран Љубиша Беара који је дошао и наредио да буду побијени, и Петар Салапура који је за то одредио 10. диверзантски одред“, оптужује Ковач.

Он објашњава да је стрељање ратних заробљеника тзв. АРБиХ испланирано из страних служби, а да су наредбодавци и извршиоци били њихови раније врбовани сарадници који су се високо котирали у Војсци Републике Српске.

„Ратни заробљеник у рату је благо и никоме нормалном не би пало на памет да их побије, јер су се могли разменити за заробљене Србе. Када су стрељани војници АРБиХ муслимани су широм Босне и Херцеговине стрељали непријављене заробљене српске цивиле, стотине њих на различитим местима„, присећа се некадашњи министар унутрашњих полова Републике Српске.

Муслимани нису протерани, насилно депортовани или одвајани

Ковач се присећа самог уласка српске војске у тада демилитаризовану зону Сребреница, и објашњава зашто чак ни поступање са бошњачким цивилима који су премештени на сигурно не може да се окарактерише ни на који негативан начин, као што се покушава годинама.

„Муслимани су њих оставили у Сребреници, оставили су цивиле – жене, децу, старце и сва војска се повукла у брда око града. Када је српска војска ушла, муслимански цивили водили су преговоре с УНПРОФОР-ом где би желели да буду превезени, јер у Сребреници већ две године није било услова за нормалан живот – није било чак ни хране, већ им је доношена хуманитарна помоћ. Тако су одлучили куда ће кренути и нико ни на шта није примораван, никоме длака са главе није фалила“, објашњава Ковач.

Како каже, проблеми настају након одласка цивила, јер муслиманска армија жели да преко Сребренице настави за Тузлу, али ту падају у руке Војсци Републике Српске, која их заробљава.

Према јавно доступним подацима на сајтовима разних бошњачких удружења, када је у питању Сребреница, није само недоумица ко је убијен, већ и број убијених, будући да се цифрама манипулише, а оне се многоструко увећавају.

„Према подацима које дају за Сребреницу испада да ниједан муслиман у току рата није погинуо, да су сви преминули – стрељани у Сребреници. То је намештаљка и глупост“, указује наш саговорник, додајући:

„Тамо је убијено не више од 3.000 војника, и то њих 500 у изолованом инциденту, када је једна група заробљених направила побуну и убила нашег војника који им је доносио воду читав тај дан, онда је настало комешање и кренула је побуна, тако је њих 500 побијено. Што се осталих тиче – нема оправдања нити разлога, морали су бити размењени.“

Како каже Ковач, муслимани су, након рата, како би поткрепили мит о Сребреници „све који су погинули или умрли тих година“ откопавали и посмртне остатке преносили у Меморијални центар Поточари.

Зашто заробљеници нису размењени и каква је улога страних служби у томе

Да бисмо одговорили на питање због чега заробљени војници нису размењени и како је дошло до њиховог стрељања морамо читаву ситуацију сагледати мало шире, наводи Ковач.

„Дешавања у Сребреници коришћена су и као један од повода за бомбардовање Републике Српске те године, а касније ће бити коришћена и као средство уцене српског народа у многим преломним моментима, када Србима покушава да се налепи етикета геноцидног народа, да се Српска православна црква окриви, а Срби ставе у јако лош положај“, указује наш саговорник.

Љубиша Беара, који је према речима Томислава Ковача наредио стрељање заробљеника, дошао је и мимо свих протокола наредио да се убију. Беарину наредбу, у складу са његовом позицијом, нико није разматрао, већ се одмах приступило извршењу.

Одлука је пала на 10. диверзантски одред.

„Десети диверзантски одред формиран је 1994. године на предлог пуковника Петра Салапуре, који је иначе водио КОГ (посебна контраобавештајна група Војске Републике Српске) и током читавог постојања одреду без његовог одобрења није могло да се приђе,“ присећа се Ковач.

Десети диверзантски одред, иначе, био је врло необична јединица, састављена од припадника зараћених народа бивше Југославије. Међу њима и Хрват Дражен Ердемовић кога је Слободан Милошевић изручио Хагу где је признао саучешће у масакру, Словенац Франц Кос, Хрват Марко Бошкић, муслиман Зијад Жигић… Многи припадници ове јединице после рата у БиХ били су ангажовани у тадашњем Заиру (Конгу) преко Југослава Доминика Петрушића који слови за сарадника француске обавештајне службе.

Петар Салапура, коме није суђено, сведочио је у процесу пред Хашким трибуналом против генерала Ратка Младића.

Међународни суд за ратне злочине почињене на подручју бивше Југославије подигао је оптужницу 26. октобра 2002, против пуковника Љубише Беаре, који је осуђен је 10. јуна 2010. године на казну доживотног затвора. Преминуо је у затвору у Берлину, 9. фебруара 2017. године.