Швајцарски медији: Време је да ЕУ буде искрена према Западном Балкану

ЕУ се претвара да хоће проширење, а кандидати са Балкана се понашају као да се за то припремају, пише швајцарски новинар Андреас Ернст. Ту циничну игру треба прекинути и наћи други модел да се Балкан веже уз ЕУ.

„’Европска перспектива’ која је обећана региону 2003. у Солуну остаје тачно то: перспектива. Након приступања Словеније 2004. и Хрватске 2013. о приступу преговарају само Србија и Црна Гора, а и то иде темпом пужа. Остале земље чекају још даље од врата“, пише угледни швајцарски Ноје цирхер цајтунг (НЗЗ).

Новинар тог листа Андреас Ернст, одличан познавалац Балкана и раније дугогодишњи дописник из Београда, пише да се у шест држава из европске чекаонице осећа фрустрација јер Европска комисија и „поједине државе чланице“ увек изнова дају обећања која „не желе или не могу да одрже“. Као примере Ернст наводи што Косово и даље чека на безвизна путовања те што Северна Македонија ни након договора са Грчком и промене имена није отпочела приступне преговоре. Напредак обе те земље је препоручила Европска комисија.

„Бриселска дипломатија се ангажовала и жмурила на једно око чак и када је парламентарна потврда споразума (са Грчком) у Скопљу дошла уз уцењивање једног броја посланика. Брисел је славио уговор о имену земље као историјски“, пише Ернст. У тексту се додаје да су ипак Французи и Холанђани били против почетка преговора када је на самиту ЕУ средином јуна дошао тренутак да Македонци наплате труд. „То се слободно може назвати кршењем дате речи“, пише швајцарски новинар.

„Процес се представља као меритократски – реформе које спроводе земље-кандидати треба хонорирати интеграционим корацима – али је у ствари високополитичко поље у којем власти држава чланица пре свега мисле на своје бираче. А ти бирачи су, уз изузетак неких источноевропских земаља, скептични или чак против када се ради о проширењу ЕУ“, пише НЗЗ.

Пошто је већ тако, додаје се у тексту, европски политичари су „измислили свакојаке резервне програме“ попут Берлинског процеса. „Састаје се по конференцијама, прича се о привржености реформама, инфраструктурним пројектима и програмима помирења кроз сарадњу младих. Али све то углавном остаје без учинка.“ Према мишљењу Ернста, дошао је тренутак за истину која понекад може да помогне чак и у политици. А он сматра да истина гласи овако: „У догледно време неће бити проширења на Западни Балкан. За то недостаје политичке воље у ЕУ, она је превише окупирана собом. Али мањка и на страни кандидата који тек донекле теже правим реформама.“

На Балкану „независно правосуђе, ефикасна управа или разноврсни медијски крајолик нису у интересу политичких елита. Оне би могле да буду опасне за моћ ‘стабилократа’. Дуговечност њихових режима почива на јаким клијентелистичким мрежама. Од њих профитирају хиљаде људи – али не због доброг рада, него због лојалности.“ То је, пише Ернст, „цинична игра: ЕУ се претвара да хоће да прими кандидате, а ови се понашају као да се за то припремају. Једни прозиру друге и знају да су прозрени. Шта учинити? Најгора опција је да се настави као до сада. Веродостојност је ретка роба у оваквим односима, а овде постоји опасност да је сасвим нестане.“

Зато аутор сматра да треба тражити другачије моделе интеграције „који су спроводиви у року од неколико година, а не деценија“. „Временски брзо остварив циљ је важан како би се поново ојачао утицај Европљана у региону. Боље врабац у руци него голуб на грани: брзо достижно делимично укључење мотивише јаче него далеко неизвесно пуно чланство.“ На тај начин би, наводи се у швајцарском дневнику, био ограничен и утицај других сила на Балкану, попут Кинеза, Руса и Турака који сада „профитирају од европског мањка веродостојности“.

Ернст верује да нови модели интеграције морају да се концентришу на економију како би се животни стандард приближио ономе у ЕУ те престало масовно исељавање добро образованих. „Регион је сада економски јефтина производна трака Европљана“, пише он. Јак привредни раст би, наводи се, подстакао и демократију и правну државу. „Ауторитарни режими на Балкану цветају јер нема јаких грађанских друштава. ЕУ је деценијама покушавала да уз помоћ невладиних организација изгради цивилно друштво. То је пропало.“

„Вероватније је да би политиком привредног раста за пар деценија опет настала средња класа која је самоуверена и довољно јака да сама тражи права и учешће у политичком процесу у овим земљама. Тада ће доћи и тренутак да се тежи пуном чланству у ЕУ“, закључује се у тексту НЗЗ.

 

Аутор Немања Рујевић