СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Зашто Црна Гора страхује од своје српске прошлости

Готово хистерична антисрбијанска кампања на делу у суседству. О Србима се говори језиком краља Николе и избацују пароле поданика Коминтерне.

ХЕГЕЛ примећује негде да се све велике светско-историјске чињенице и личности појављују, такорећи, два пута. Он је заборавио да дода: једанпут као трагедија, други пут као фарса – започиње Карл Маркс овим вербалним цинизмом своје дело „Осамнаести бример Луја Бонапарте“, објављено 1852.

У њему даље додаје:

„Људи праве своју сопствену историју, али они је не праве по својој вољи, не под околностима које су сами изабрали, него под околностима које су непосредно затекли, које су дате и наслеђене. Традиција свих мртвих генерација притискује као мора мозак живих. И управо кад изгледа да су заузети тиме да себе и ствари преокрену, да створе нешто чега још није било, они бојажљиво призивају у своју службу духове прошлости, позајмљују од њих имена, бојне пароле, костиме, да би, прерушени у то пречасно рухо и помоћу тог позајмљеног језика, извели нови историјски призор.“

Пажљиви хроничар политичких дешавања последњих година у Црној Гори уочиће широк мозаик „тоталног рата“ против српског идентитета и готово хистеричну антисрпску кампању, с препознатљивом реториком коришћеном у прошлом веку, у различитим околностима.

ПРЕДСЕДНИК Владе Црне Горе Душко Марковић рекао је, коментаришући билборде постављене у Будви, на којима пише да је српска војска 1918. године ослободила тај град, да Влада неће допустити прекрајања историје…

Представници ДПС оптужили су организаторе другог Фестивала књижевности „Ћирилицом“ у Будви да ударају на темељ државе и да прекрајају историју, зато што су позвали песника Матију Бећковића да буде гост…

Црногорски покрет поднео је кривичну пријаву против Општине Будва због намере да обнови спомен-обележје српском краљу Петру Карађорђевићу и српској окупационој војсци…

Официр Војске Црне Горе присуствовао је у Книну централној прослави обележавања годишњице највећег погрома Срба из Хрватске у војно-полицијској акцији „Олуја“…

Владајуће странке у Црној Гори, Демократска партија социјалиста (ДПС) и Социјалдемократе (СД), сматрају да је иницијатива да се у Скупштини посебним актом пониште одлуке Подгоричке скупштине из 1918. године, од којих су најзначајније присаједињење Црне Горе Србији и уједињење у краљевину, неопходна и праведна, „да се тиме једном за свагда стави тачка и на ту превару Црне Горе“…

ДУХОВИ прошлости су се пробудили, говори се језиком перјаника краља Николе из времена изгнанства, избацују се пароле поданика Коминтерне, попут оних на Трећем и Четвртом конгресу КП Југославије у Бечу и Дрездену, као и оснивачког конгреса КП Црне Горе, у октобру 1948, на Цетињу. Тада је речено да је такозвано уједињење Црне Горе са Србијом извршено не само против воље и расположења црногорског народа, него и уз помоћ бајонета српске војске, и то на најгрубљи начин, путем силе и преваре.

У НАТО костимима бркају се бољшевизам, лојалност династији Петровић и глобализам. Све помало личи на 1932. годину, када је припреман „оружани устанак“ комуниста и федералиста у Црној Гори, и у ту сврху набављано оружје из Италије. Додуше, променио се стратешки циљ, са Истока на Запад. Замисао идејног вође „устанка“ комунисте Адолфа Мука био је директно припајање Црне Горе Совјетском Савезу.

После осамостаљења Црне Горе 2006. године, наступа нови историјски призор – на јавној сцени ће се појавити читава плејада зеленашких интелектуалаца и политичара, другог ешалона, који ће на трибинама, у новинама и емисијама државне телевизије, сва зла овога света видети само у Србији и Србијанцима. „Окупатори, експлоататори,асимилатори, фалсификатори историје“… понавља се разним поводима и у разним контекстима. Импрегнира се подсвест младим генерацијама. Уједињење се представља као некакав баук, авет и зло које опомиње и прети, чак и после једног века. И све помало личи на Секулу Дрљевића, који је говорио да су Србијанци људски деформисани, неспособни за правду, хуманост, смисао за државу.

КАНДА се заборавило у земљи у којој је настала најстарија штампарија међу Јужним Словенима, она Црнојевића на Ободу, у којој је штампан „Октоих“, да је из буџета Владе Србије купљена у Бечу 1858. године штампарија за културне потребе своје сабраће у Црној Гори у време владавине кнеза Данила.

Или, када је пут Србије 1878. године, као у библијску обећану земљу, кренуло 12.000 Црногораца, делом преко Фоче, а делом преко Берана: „На граници Србије, пресељеници су били дочекани од власти и народа, само се је могло тако пожељети. Кола, коњи за пренос нејачи. Сва средства за исхрану, поткрепљење, па и одећу, оскуднијема су на граници давали и дуж цијелог пута преко Србије, до Топличког округа, гдје су се пресељеници имали настанити…“ – сведочи војвода Гавро Вуковић у својим мемоарима.

О тим годинама чувени историчар Владимир Ћоровић ће написати да се у другој половини 19. века, поготово од Граховске битке (1858) до Берлинског конгреса (1878), у Србији и Војводини у омладинском свету певало и причало само о Црној Гори. Није било песника који јој није испевао бар једну песму… Бранко Радичевић је писао: „Црна Горо, поносито стење, круне српске ти драго камење!“

Изгледа да је време поезије прошло и да су песници отпевали своје.

НА Видовдан, 28. јуна по старом календару, 1896. године, у девет сати, кнез Никола и краљ Александар загрлили су се на београдској железничкој станици. Потом је свечана поворка пошла искићеним улицама, праћена одушевљеним овацијама народа из Београда, унутрашњости Србије и Војводине. Новине су до ситница извештавале о разним церемонијама владара: о присуству парастосу у Саборној цркви, о посети Академији наука, Дому Св. Саве, Народном музеју, Великој школи, Војној академији…

На свечаној вечери два дана касније кнез Никола је одржао здравицу у којој је рекао: „Доносим поздрав Јужнога Српства – Црне Горе – Зете Балшића, Црнојевића и дома мога… Српски владари треба да свој народ поведу правцем његових праведних тежњи; јер српски народ хоће само да буде посједник свога, пошто је позван да буде ревносни судионик на пољу напретка, развића и цивилизације.“

Двадесет година касније, сада већ краљ Никола одбацио је предлог Николе Пашића, приликом њиховог сусрета 25. децембра 1915, да Црна Гора „учини оно исто што и Србија и да своју судбину до краја повеже са судбином савезника“…

Уместо тога, главар Петровић, напуштајући Цетиње, наредио је да се у његовом радном кабинету на видном месту постави портрет аустријског цара, да би и тиме доказао да његова династија није непријатељ Двојне монархије. У аустријским документима помиње се и да је краљ Никола 13. јануара 1916. године упутио писмо аустријском цару, молећи га за „частан мир“, а да је четири дана потом, 17. јануара, понудио „безусловну капитулацију“, до чега је и дошло шест дана доцније.

„Тек кад се он лично нашао у потпуној сигурности – у Бриндизију у Италији – издао је наређење за повлачење црногорске војске у Албанију, у Скадар. Али тада црногорска војска већ више није постојала…“ – пише Васа Казимировић.

ПОЧЕТКОМ фебруара прошле године, на београдском аеродрому је црногорског премијера Душка Марковића дочекао потпредседник Владе Србије Расим Љајић. Послен тога, у то време премијер Александар Вучић дочекао је, испред Палате „Србија“, уз највише државне почасти, колегу из Подгорице.

У обраћању новинарима, црногорски премијер је казао да није случајно што је у прву билатералну посету дошао у Србију, додајући да би било неприродно да није тако, и да су разговори које је водио са Вучићем били садржајни и отворени, и обострано корисни.

Годину касније, Марковић је посетио Косово 14. фебруара, на Дан државности Србије, да честита десетогодишњицу „независности Косова“. Пре месец дана Влада Црне Горе демантовала је наводе председника Вучића да му је црногорски премијер Душко Марковић током боравка у Београду 2017. обећао да ће Црна Гора водити рачуна о интересима Србије пред важне и значајне датуме.

И, ето нас на почетку приче о трагедији и фарси…

Тагови: Црна Гора