Судбина српског рукописног наслеђа: Само у Другом светском рату уништена трећина косовских рукописа

Република Србија недавно је купила две вредне српске рукописне књиге: „Српски октоих“ и „Житије Варлама и Јоасафа“. Рукописно благо с почетка 14, односно 15. века купљено је на аукцији у Лондону.

Према опису на сајту аукцијске куће „Кристис“ оба су у Лондон стигла из приватне колекције Скојен за коју су такође набављени из приватних колекција. Иако је на овакву вест прва асоцијација најчешће да се ради о рукопису похараном из неке манастирске ризнице, изгубљеном у два светска рата или прошверцованом у метежу честих сукоба на овим просторима, ствари не стоје увек тако.

Рукописне књиге на различите, некад врло замршене, а некад врло јасне и нимало опскурне начине стизале су до колекција и збирки у иностранству где се велики број њих и данас чува.
Истраживачка путовања по Балкану

Стручњак из Археографског одељења Народне библиотеке Србије Миланка Убипарип објашњава за РТ Балкан да су током 19. века, на пример, амбициозна истраживачка путовања по Балкану, Блиском Истоку и Светој Гори предузели бројни научници, путници и истраживачи, који су, неретко били пасионирани колекционари.

„Поменимо Порфирија Успенског, Александра Фјодоровича Гиљфердинга, Михаила Погодина, Андреја Николајевича Попова, Виктора Ивановича Григоровича. Рукописе су, неретко, налазили у рушевинама и развалинама српских манастира, неке су добијали на поклон од свештеника и монаха. Углавном су сами бележили порекло рукописне књиге, а неке су колекције, пре него што су предате већој установи, већ имале припремљене каталоге са напоменом о месту чувања рукописа“, каже Убипарипова.

Она напомиње да судбина српског рукописног наслеђа дели судбину места његова чувања.

„Многе дворске, властелинске, црквене и манастирске библиотеке у којима се чувало наше писано наслеђе уништаване су више пута, све до најновијег времена. Неке важне збирке преживеле су озбиљна оштећења још у средњовековном, немањићком периоду, на пример рукописне књиге манастира Жиче, а нарочито током османског освајања Балкана“, каже наша саговорница.
Страдање у Првом и трајно уништење у Другом светском рату

Чак и оно што се до почетка 20. века сачувало и сабрало, рецимо, у збирци рукописних књига Народне библиотеке у Београду страдало је, прво, у Првом светском рату, а затим, трајно уништено у Другом светском рату, додаје Убипарипова.

„Покушај спасавања највреднијих књига из фонда српске националне библиотеке 1914/1915. године, селидбом у више етапа, на жалост, није успео. У послератним годинама, само су поједини кодекси или њихови делови идентификовани у страним колекцијама (колекција сер Честер Битија у Даблину, Харвард), као и у антикварницама у Западној Европи, од којих их је откупила Народна библиотека Србије“, наводи она.

Како додаје, међу њима су биле највредније књиге предратног рукописног фонда: „Београдски паримејник“ (прва четвртина 13. века), „Братков минеј“ (друга четвртина 13. и прва половина 14. века), „Зборник попа Драгоља“ (трећа четвртина 13. века).

„У пожару Народне библиотеке у Београду, проузрокованом бомбардовањем српске престонице 6. априла 1941, изгорела је скоро четвртина до тада сачуваног рукописног блага сабраног са простора бивше Југославије. Међу изгорелим рукописима, којих је било око 1.300, било је, око 140 рукописа из Старе Србије. Како је утврдио Димитрије Богдановић, један од најистакнутијих истраживача нашег писаног наслеђа, само у Другом светском рату уништена је трећина косовских рукописа који су до тада остали сачувани после свих паљевина, крађа и похара током османске владавине“, прича Миланка Убипарип.

У поменутом периоду страдале су и ризнице фрушкогорских манастира, а трајно су уништене колекције, на пример, манастира Житомислић, Девич, Гргетег, додаје она.

„Наука о рукописној књизи развила је метод реконституције – својеврсне археографско-библиографске реконструкције и ‘обнове’ уништених и оштећених фондова и збирки рукописних књига. Поменимо, овом приликом, реконституцију старе збирке Народне библиотеке у Београду, опљачкане у току Првог светског рата и спаљене у немачком бомбардовању првих дана напада на Југославију у Другом светском рату. Реконституција подразумева прикупљање (и публиковање) сачуване, објављене као и необјављене грађе о уништеним и несталим рукописима“, каже наша саговорница.
Дигитални инвентар

Што се тиче рукописа који су у иностранству и могућности њиховог повратка у земљу, Убипарип напомиње да брига о српском рукописном благу које се чува у институцијама у иностранству треба да почива, пре свега, на могућности непосредног увида истраживача у састав књижних фондова и колекција у којима се оно налази.

„Откуп је увек добар пут враћања рукописног блага у земљу, уколико постоји законски основ за овакав вид сакупљања писаног наслеђа“, каже Миланка Убипарип.

Она напомиње да постоје и други облици „сабирања“ рукописног наслеђа, које већ дуги низ година познаје наша наука.

„Наиме, један од основних задатака Археографског одељења Народне библиотеке Србије, откако је основано као својеврсни институт за рукописну књигу (1961), био је да прикупља снимке ћирилских рукописа у земљи и српских у иностранству“, каже наша саговорница.

До сада је у њему сабрано око 5.700 микрофилмова, пре свега, рукописа из југословенских збирки. Значајан је и број микрофилмова рукописа који се чувају у иностранству.

„У НБС се започело и са дигитализацијом рукописних фондова, а развија се и пројекат израде електронске базе података српског рукописног наслеђа – својеврсног дигиталног инвентара свих српских рукописа, како оних сачуваних, тако и оних чија је судбина данас непозната, као и уништених, а раније забележених, у старијој литератури“, наводи Убипарипова.

Она објашњава да овај захтеван процес почива на систематском раду евидентирања и описа српских рукописа који се, од оснивања одељења, континуирано спроводи, а произилази из одлуке Славистичког конгреса у Москви 1958. године о изради генералног каталога словенских рукописа.

„Опис ћирилских рукописа у земљи и српских у иностранству, пројекат који се развија у Археографском одељењу, има развијену методологију научноистраживачког рада, ослоњену на традицију, нарочито руске археографске школе“, напомиње Миланка Убипарип.