СТРАТЕГИЈА НАТО-а: Мини-репризa ратова на Балкану?!

Србија и Република Српска налазе се „у позадини“ НАТО-а, који је све своје снаге усмерио према Русији. Алијанса није срећна, јер нас сматра „малим Русима“. НАТО не може да реагује војно, али зато може да искористи албански и хрватски фактор за дестабилизацију, а онда да се појави као спасилац.

Уколико НАТО не успе да у своје редове уврсти још неке државе у региону — пре свега Босну и Херцеговину — спреман је и да прибегне чак и мини-репризи балканских етничких ратова. Циљ Алијансе је да се наметне као неопходан фактор државама које још нису њене чланице, како би остварила своје намере према Русији. Ово је, укратко, мишљење бившег потпуковника Контраобавештајне службе (КОС) Љубана Карана, који се у разговору за Спутњик осврнуо на негодовање Вашингтона и Брисела због специјалних односа који постоје између Србије и Републике Српске.

Он сматра да је НАТО веома заинтересован за балканске државе које су тренутно ван тог савеза, и то не само због географског положаја, односно територија, већ и због могућности да их искористи за потенцијалне офанзивне или дефанзивна операције. НАТО, каже он, има план да потпуно овлада Балканом, пре свега због страха од руског утицаја, а као најбољи пример за то наводи Црну Гору: однедавно је чланица НАТО-а, иако за Алијансу стратешки није нарочито битна, осим чињенице да се налази у региону. То, наводи он, важи и за Македонију, а најозбиљнији проблем имају у БиХ — како да овладају Републиком Српском, а преко ње и Србијом?

НАТО, каже Каран, на територију Републике Српске може да дође само на један начин — ревизијом Дејтонског споразума.

„Једини гарант Републике Српске као територије српског народа је тај споразум, и Србија као његов гарант. Да ли ће НАТО прво покушати да ’сломи‘ Српску, или ће то покушати да то уради паралелно са Србијом, питање је стратегије — али ја на то не гледам као на обично заузимање територије, већ као постављени циљ на путу овладавања комплетним Балканом. Ту неће дозволити никакве ’црне рупе‘ ниједне друге власти до власти самог НАТО-а“, каже он за Спутњик.

Да ли све то значи да је на сцени тиха НАТО окупација Балкана, и које су непосредне опасности за државе које желе да задрже своју војну неутралност?

Потпуковник Каран одговара из чисто војничког угла: војне операције током сукоба, каже он, имају своје приоритете. Ракетни системи које је НАТО поставио у Румунији усмерени су према Русији, а сад се исто то ради и у Пољској. С обзиром на то да је та земља ближе Руској Федерацији, нас НАТО сматра позадином, каже он, али тиме уопште нису задовољани.

„Република Србија и Србија јесу ’позадина‘ НАТО-а, али су истовремено у НАТО окружењу, свуда око нас су државе-чланице Алијансе! Ако се у позадину територије која се брани убаци ’непријатељ‘, онда је он у предности, и самим тим та територија постаје приоритет, што значи да се већина снага шаље да неутралише управо тај проблем. Нико, дакле, не воли да у својој позадини има територију која је, по њему, непријатељска или ничија“, каже Каран.

У овом случају, додаје наш саговорник, то значи да се успоставља нека врсте „зоне према Русији“ — а НАТО неће дозволити да на некој територији коју сматра својом постоји област за коју званичници Алијансе нису сигурни да се у неком евентуалном сукобу неће окренути против њих.

„Они не желе да ми будемо војно неутрални. НАТО верује да је довољно јак да нас натера да будемо његов део. У последње време покушавају да свој циљ остваре без оружја, али ситуација није иста као деведесетих година, јер сада овде постоји руско-кинеска зона интереса. НАТО и данас користи силу, али као претњу, реалну и опасну претњу, и на тај начин остварује своје намере“, каже потпуковник Каран.

У том контексту, тврди он, Србија и Република Српска од НАТО-а у исто време могу да очекују и примамљива обећања и претње. Обећања су, међутим, каже Каран, само мамац, како би Алијанса постигла свој циљ. Иза тог мамца, упозорава он, следи стари рецепт. „Могуће је да се против нас употреби и албански и хрватски корпус, и то из Босне, али и бошњачки корпус. То је окружење које је за нас веома неповољно — они имају територијалне претензије и према Републици Србији и према Србији“, уверен је потпуковник Каран. Он сматра и да Хрватска није одустала од границе НДХ, која се некада завршавалана Дрини, а ишла је и преко Бањалуке.

С друге стране, ситуација са Косовом је, сматра Каран, кристално јасна, али верује да независно Косово није више крајњи циљ Албанаца, већ југ Србије — а њега, како каже, „нико не може да узме без рата“. „Управо у тим елементима препознаје се модел етничких сукоба на Балкану деведесетих, али и улога НАТО-а, који је и тада радио по рецепту „завади па владај“, напомиње саговорник Спутњика.

„Довољна је та ратна претња, па да вам онда неко обећа да ћете ето, бити мирни ако вас буде штитио НАТО, и на то би ваљда требало и ми да наседнемо“, каже Каран на крају разговора за Спутњик.

Он напомиње да Западна алијанса на Србе гледа као на „мале Русе“, и да због тога ми и немамо њихово поверење. Просто, они не верују да бисмо могли да им будемо искрени партнери“, мишљење је бившег потпуковника Контраобавештајне службе (КОС) Љубана Карана.