Ангажман јавних личности у политичком животу није ништа ново, поготово глумаца, који својом популарношћу јемче за кредибилитет кандидата или политичке опције коју подржавају.

У демократској утакмици, политички ангажман јавних личности је уобичајен, колико у Америци, толико и у Србији, али политичке изјаве америчких јавних личности имају већег одјека с обзиром на њихову планетарну популарност и на то да америчка политика има одјека у целом свету.

Последњих дана су тако два политичка става, која су изрекла двојица оскароваца, Афроамериканаца, фантастичних глумаца, усталасала српску јавност.

Морган Фриман је у епизоди документарног серијала „Прича о нама“, који се емитује на ТВ каналу „Национална географија“, изнео низ неистина и плитких злонамерних закључака о злочину у Сребреници.

Фриман је за водича кроз Сребреницу имао сарајевског новинара Сенада Хаџифејзовића, који је милионском гледалишту објаснио да је српска војска дошла из Србије и покупила становнике Сребренице, Муслимане.

„Тамо су их раздвојили, па су мушкарци и дечаци одведени у планине и убијани. Тада су почели масовна убијања, по хиљаду људи у једном налету“, рекао је Хаџифејзовић Фриману.

Нико здраве памети не може да негира да се у Сребреници догодио масовни злочин, као што нико ко није злонамеран не може да не тврди да се Фриманово објашњење — коси са истином. Оно је толико упрошћено, једнострано и у служби одбране једне политике и зараћене стране у БиХ да не може да не буде окарактерисано као најпровиднија пропаганда.

Да зло буде веће, Фриман се у разговору са Хаџифејзовићем представио као, како је рекао, познавалац ситуације у бившој Југославији и навео да у БиХ и даље живе Хрвати, Словенци и Босанци!

Српску јавност такође је узбуркала (и већину обрадовала) изјава славног глумца Дензела Вошингтона, који је на конференцији за медије у Њујорку изјавио да је изборна победа Доналда Трампа спасила САД од успостављања „орвеловске полицијске државе“ у рукама демократа који би користили исту ауторитарну тактику „стално изнова“ да „заобиђу вољу народа на будућим изборима“. Трампова победа је заслужна и за то што је Америка избегла рат са Русијом, рекао је Вошингтон.

Фриман и Вошингтон могу се, у светлу изјава и дела, посматрати као парадигме две Америке — оне која још увек не може да прежали изборни пораз Хилари Клинтон и оне која подржава Доналда Трампа као човека који је обећао да ће исправити ствари које тиште Американце.

Са друге стране, Фриманов филм и Вошингтонова изјава много су коментарисани на друштвеним мрежама у Србији. Иако се не односи директно на Србију, Вошингтонова изјава, дата отприлике у исто време када је приказана епизода Фримановог филма, дошла је као нека врста сатисфакције.

Са тиме се слаже и редитељ Братислав Петковић.

„Гледам по себи. У односу на Фриманову изјаву, ово дође као мелем на душу. Више ми то прија и мислим да је у праву Вошингтон“, каже Петковић.

Добро је, каже Петковић, што се показује да припадници афроамеричке заједнице имају опречна мишљења, јер то је заједница која је, што се тиче политике, увек била монолитна. Велика већина Афроамериканаца подржала је Хилари Клинтон на прошлим изборима.

Историја од пре 25-30 година коју је Србија прошла препуна је очекивања да неко препозна оно што се заиста одиграло између Клинтонове администрације и српског народа, каже редитељ Станко Црнобрња.

„У тој историји ова страна није стигла, није могла и није умела да своју причу исприча да би могла да парира тој једној, евидентно у великој мери ’фејк‘ причи коју је Клинтонова администрација лансирала због њихових личних интереса. Када неко други, који је, између осталог Американац, још и Афроамериканац, још и ултрапознати глумац и оскаровац, отприлике ту неку истину каже, онда то може многим људима, који чекају да тако нешто изјави, да буде нека врста искупљења, олакшања, јер је заиста тешко да толике године верујете у једну причу и знате да је она истинита, а немате потврду. Када се та потврда појави, то мора да буде неко олакшање“, каже Црнобрња.

И у Србији и у Америци има одјека када тако популарни глумци као што су Дензел Вошингтон и Морган Фриман изразе политички став, каже редитељ Александар Мандић.

Мандић, истиче, није гледао Фриманов филм, али ако су српски медији тачно пренели и препричали оно што је у филму изговорено, то је показатељ, како каже, страшне америчке особине, коју он назива претенциозним, уображеним незнањем.

„Често је то одлика великих нација, да верују да су најпаметнији и да све знају, а у ствари су обичне незналице. Нема појма и продаје се да све зна. И, што је највеселије, то је оно што је страшно, што Американци не стрепе од последица. Они нешто кажу, бомбардују нешто, убију неког… Ништа, нема везе. То их полако докусурује, јер свет неће то да трпи“, каже Мандић.

Црнобрња назива Фримана политичким пацером, који, попут многих холивудских звезда, како каже, ритуално обилази кризна жаришта. Они се увлаче у политику, што је, према Црнобрњиним речима, људски, али за то немају ни спреме нити способности.

„Сви они имају неке своје омиљене политичке теме, некима је то Босна и босански рат и воле да се ставе у ту причу без много покрића“, каже Црнобрња.

Вошингтонову изјаву Црнобрња оцењује као занимљиву. У њој може да има, како каже, разлога за промишљање јер он припада млађој генерацији глумаца у односу на Фримана, на други начин од њега је ангажован у америчкој политици и имао је прилике да се изблиза увери како функционише машинерија Демократске странке, каже Црнобрња.

Дензел Вошингтон је у праву за све што је рекао, поготово када је клан Клинтонових у питању, сматра Црнобрња.

„Можда су то мало поједностављене, скоро у паролама, реченице, али је врло важно што их је он рекао. Нисам чуо да је неко тако јасно довео у везу те појаве. Он је изразито интересантно наступио и приступио, тако да његова вреди да се уради мала, додатна анализа и да се крене путоказом који је он дао и да се поразмисли о томе колико би сада било проблема између Америке и Русије да није победио Трамп. Приватно мислим да је он у великој мери у праву“, каже Црнобрња.

Када се говори о политичким иступима јавних личности, поготово глумаца, увек се поставља питање да ли се ради о аутентичном политичком ставу, у који онај који га изговара заиста верује, или се ради о нарученој улози за коју се добија хонорар.

Јер Фриман је познат и по иступу у антируском споту који је имао циљ да америчка јавност поверује у тезу Демократске странке да је Русија помогла својим мешањем да Трамп победи на изборима.

Мандић тврди да у овим случајевима хонорари нису у питању.

„Можда ту постоји манипулација иза сцене. Тај коме треба нека изјава зна са ким има посла и зна да ће рећи шта ће рећи, па се тако дошло до њега. Али то да Фриман говори то што мисли да зна, а не зна, у то сам убеђен да је тако. Просто, то је једна надменост која је несносна“, каже Мандић.

Петковић, ипак, није сигуран да су Фриманови иступи, како каже, плод убеђења.

„Пре ће бити да су плаћени. Знате да се у Америци све купује за новац, то су озбиљни хонорари и мислим да ће пре бити то. Тамо можете да наручите шта год хоћете, само је питање колико сте спремни да одрешите кесу. Мислим да би, када би се срели Дензел и он, али у некој кафани или пабу, прича била потпуно другачија“, каже Петковић.

Познато је да америчке државне структуре у Америци користе Холивуд као средство меке моћи и утицаја, политичког и пропагандног, каже Црнобрња. Такође је познат случај певачице Мараје Кери, која је, уочи агресије НАТО-а на СРЈ певала на крилу америчког бомбардера, за шта је добила хонорар.

Холивуд служи за промовисање америчке меке моћи већ дуго, а иако он важи за, како Црнобрња каже, квазилевичарски центар, у њему већ дуго постоји жариште десничарског политичког мишљења, које је оличено у Роналду Регану.

Веза између политике и медија у Америци није случајна, она је природна, додаје Црнобрња. Она увек постоји — Кенеди је био телевизијски председник, Реган филмски, Обама интернетски, а Трамп је Твитер-председник. Као кандидати за будуће председнике важе власник „Фејсбука” Марк Цукерберг и медијска звезда Опра Винфри.

„Та је веза врло разуђена, богата, има много контаката и са леве и са десне стране и то је у Америци природан амбијент. То није ништа неприродно за њихово поимање политике, па чак и на локалним нивоима тога има јако много и често се појављује. Њихова политичка култура то потпуно прихвата“, каже Црнобрња.