СТРАНИ МЕДИЈИ: Ако Македонија пропадне…

„Крхка држава се деценијама пати са алавим сусједима и етничким конфликтима у земљи“, пише Ноје цирхер цајтунг о проблему Македоније са својим идентитетом.

Пропаст те земље била би увод у нове конфликте на Балкану, додаје лист, а преноси Дојче веле.

„Македонија се изнова дефинише као држава давањем на значају албанској компоненти. Од те потраге за идентитетом зависи стабилност Балкана“, пише Андреас Ернст, дописник угледног швајцарског листа Ноје цирхер цајтунга из Београда.

„Када земље доносе законе о језику, ријетко када се ради о бољем међусобном разумијевању, али се готово увијек ради о колективном идентитету“, пише о уздизању албанског на ниво званичног језика у читавој Македонији. Уколико Венецијанска комисија потврди да је ствар у складу са Уставом, у Македонији ће убудуће новчанице, полицијске униформе и административне зграде бити обиљежене двојезично. Ернст наводи да се практично слабо шта мијења јер Македонци и Албанци и сада „више живе једни поред других, него једни са другима“. У питању је, међутим, јак симболични гест.

У албанском саморазумијевању је то резултат оружане борбе која је довела земљу на границу грађанског рата 2001. године. Ернст међутим наводи да је „албанска побуна“ заправо била „одскочна даска нове радикалне елите како би ова дошла на моћ и потиснула етаблиране представнике“. У суштини је побуна, пише у тексту, била међуалбански сукоб на таласу „националистичке еуфорије због ослобођења Косова 1999“.

И ту смо усред дилеме македонског процеса state buildinga, наводи Ернст, јер „није лако градити мултиетничку државу са Албанцима“ који су демографски најмлађа и, након Срба, друга највећа нација тог дијела Балкана. „У албанској матици су отресли стаљинистички јарам Енвера Хоџе, кроз Косово имају још једну државу и постепено повећавају утицај у Македонији. При томе многи Албанци ову земљу посматрају само као транспортер који треба да их одвезе у ЕУ. Ако то не успије, запријетио је албански премијер Еди Рама, мораће да буде етничких стапања која би ујединила све Албанце у једној кући. То би био крај Македоније“.

Са друге стране, албанска „лојалност до даљњег према Македонији је утолико крхкија, колико су Македонци мање спремни да дозволе овој мањини да материјално и симболички узме учешћа у држави. Дакле важи и обрнуто: тешко је са Македонцима стварати мултиетничку државу“.

„Македонци подразумијевају себе као нацију баш као и Албанци, Срби или Бугари. Од када је у Титовој Југославији 1945. основана република Македонија, а македонски језик стандардизован, више генерација је одрасло у саморазумијевању да су Македонци. Многи бугарски и српски националисти то не прихватају до данас. Бугарска је додуше била прва држава која је 1991. признала независност Македоније. Али многи Бугари поричу да је македонски засебан језик, а не бугарски дијалекат, као и да су Македонци самостална нација. И у Србији има националиста који кажу Јужна Србија када говоре о Македонији“, наводи Ноје цирхер цајтунг.

„На посљетку, Грчка је трећи сусјед који доводи у питање срж македонског идентитета: име. Свађа око имена између Атине и Скопља спречава развој младе државе од њене независности. Дебате о томе су екстремно плитке и јалове, али са бројним посљедицама. Име Македонија, тврде Грци, имплицира амбиције на цио шири географски регион Македоније у који спада и истоимена грчка провинција. То је македонским националистима дало вјетар у леђа те су они послије 2006. све провокативније зазивали Александра Великог као оца нације, а негирали своју праву колијевку – Титову Југославију. Тако је грчка тврдоглавост помогла националистима странке ВМРО да своју безочну владавину растегну на десет година.“

Аутор подсјећа да је Киро Глигоров, први предсједник независне Македоније, рекао да су албанске, бугарске, грчке и српске комшије „четири вука“, од којих сваки жели да потчини Македонију. „Метафора драматизује ситуацију која реално постоји. Од повлачења Османског царства је македонско питање увијек изнова водило конфликтима сусједних држава, често подстакнутих интересима великих сила. Ова консталација и даље постоји, поготово што Русија и Турска поново јачају утицај на Балкану. Само постојање крхке македонске државе чува Европу од потенцијално катастрофалне ескалације македонског питања. ЕУ је дужна да хитно удахне живот обамрлом процесу интеграције“.

Тагови: Македонија