СТРАДАЛИ СУ ЗА БРАТСКИ СРПСКИ НАРОД: У Саборном храму у Бару служен помен руским добровољцима који су погинули у последњим ратовима на Балкану

У Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару 12. априла одслужен је помен руским добровољцима који су погинули и посљедњим ратовима на Балкану.

Помен је одслужио протојереј Јован Пламенац. Он је по завршетку службе рекао:

„Када су Господа нашег Исуса Христа питали која је Божија заповијест највећа, Он је рекао:

‘Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својим, свом снагом својом’, дакле свим бићем својим.

А потом је додао да је и друга заповијест као прва:

‘Љуби ближњега свога као самога себе’.

Дакле, Бог нас позива на чисту љубав, нелицемјерну, безинтересну, не да га волимо да бисмо нешто добили од њега, него да својом љубављу узвратимо Њему љубав, ону љубав којом Он нас воли, којом нас је створио.

Исто тако, када нам каже да љубимо ближње своје као себе саме, не каже нам да сами себе волимо самосвојно, егоистички, него да сами себе љубимо као онога кога је Бог Свољом љубављу створио.

Ето та љубав, која исходи из двије највеће Божије заповијсте, ове људе којима смо данас одслужили помен довела је на Балкан, на ратиште, и они су ту своје животе положили.

Нијесмо ми и Руси географски близу. Али смо ближњи на начин на који нам је указао и Свети Петар Цетињски, када је говорио о нама и Русима као једнокрвној, једновјерној браћи.

Жртву ових људи, наше браће, која је у ствари она ‘свијећа која на гори, на узвишењу гори’, која се ‘не може сакрити’, нијесу препознали они који данас одлучују о нашим судбинама, црногорски властодршци, који су тој жртви, тој љубави, окренули леђа, и приклонили се мржњи оних од којих су нас штитили ово људи којима смо данас одслужили помен.

И колико је пред Богом велико дијело саможртвене љубави ових људи, који су ради нас пострадали, толико је, на другом, супротном Божијем тасу велико недјело, и у овом и у вјечном животу, црногорских господара наших живота.

Нека њихова саможртвена љубав за ближње буде мјера Божије милости на њима. Амин!“

Потом је Жељко Ђуровић, који већ годинама организује помен руским добровољцима 12. априла, у дан који је њима посвећен, у Краљеву, Београду…, ове године у Бару, говорио о Русима који су кроз историју страдали за братски српски народ:

„Браћо и сестре,

12. априла 1993. године на узвишењима Заглавак и Столац у Републици Српској одиграла се неравноправна битка са муслиманским побуњеницима чије снаге су вишекратно надмашивале снаге православне војске. Одбијајући напад, погинула су тројица руских добровољаца међу њима и двадесетогодишњи Константин Богословски.

На десетогодишњицу битке Отаџбински савез добровољаца 12. април проглашљава за дан сећања на руске добровољце који дадоше своје животе за слободу братских народа.

У вези с тим даном ми данас овде желимо да изразимо захвалност свим руским добровољцима који су се током последња два века борили у српским земљама, несебично помажући својој српској браћи, дајући оно најдрагоценије – сопствени живот.

Зато у вези са тим желим да вас подсетим на неке битне чињенице:

Прва војна помоћ је пружена Србима, тј. вожду Карађорђу 1807. године, када су руске јединице под командом генерала Исајева заједно са Србима победиле Турке код Штубика и Малајнице.

Највећу помоћ од руске браће добио је српски краљ Милан 1876. године у српско-турском рату за ослобођење југоисточне Србије, уз огромне жртве руских борaца. У том рату је учествовао руски добровољачки корпус од око две и по хиљаде добровољаца на челу са великим српским пријатељем, генералом Михаилом Григорјевичем Черњајевим, кога је српска команда поставила на место главнокомандујућег Моравске армије. Та армија је извојевала велику победу у бици код Шуматовца. У тој као и у биткама код Алексинца и Ђуниса погинуло је око шесто педесет руских бораца. Тамо је 28. августа 1876. године погинуо и познати пуковник Николај Николајевич Рајевски.

Руски добровољци су били и на Солунском фронту на који су у саставу Српске добровољачке дивизије пуковника Стевана Хаџића доспели крећући се кроз Манџурију, Северним морем, Тихим океаном и Средоземним морем. Међу њима је био и млади кадет Сергеј Дмитријевич који је учествовао у свим ратовима и потом постао српски официр при генералштабу.

Руски добровољци су се борили на страни Срба у свим грађанским ратовима који су вођени током распада Југославије. Руски козаци, студенти, сељаци и остала руска православна браћа борили су се и гинули у Славонији, Книнској Крајини, Босни, Херцеговини и на Косову.

На основу свих ових чињеница, можемо закључити следеће;

Током последња два века нема ниједне битке и ниједног рата Србије против завојевача у којима се раме уз раме нису борили Срби и њихова православна браћа – руски добровољци. Зато у знак сећања на то желимо да изразимо захвалност руском народу, поготово свим руским добровољцима. Нека је вечна слава погинулим међу њима!“

(„Братья и сестры,

12 апреля 1993 года на холмах Заглавак и Столац в Республике Сербской состоялось неравное сражение с мусульманскими повстанцами, чьи силы многократно превосходили православное войско. Отражая нападение, погибли трое русских добровольцев, среди которых был двадцатилетний Константин Богословский.

По прошествии десяти лет после памятных боев Отечественный Союз Добровольцев провозгласил 12 апреля Днем памяти русских добровольцев, которые положили свою жизнь за свободу братского народа.

В память о том дне мы хотим выразить сегодня благодарность всем русским добровольцам, которые в течение двух последних веков сражались на сербской земле, благородно помогая сербским братьям, отдавая самое дорогое – свою жизнь.

Выражая перед ними свою признательность, хотелось бы сегодня вспомнить некоторые исторические данные:

Первая военная помощь была оказана сербам, а именно, руководителю восстания Карагеоргию, в 1807 году, когда русская боевая единица под командованием генерала Исаева вместе с сербами одержала великую победу над турками вблизи Штубика и Малайницы.

Самую большую помощь от русских братьев получил сербский король Милан в 1876 году, в сербско-турецкой войне за освобождение юго-восточной Сербии, с огромными жертвами русских бойцов. В той войне участвовал русский добровольческий корпус, который насчитывал около двух с половиной тысяч добровольцев во главе с большим другом сербов, генералом Михаилом Григорьевичем Черняевым, которого сербское командование поставило на место главнокомандующего Моравской армии.

Эта армия одержала крупную победу в битве около Шуматоваца. В этой битве, а так же и в битвах вблизи Алексинаца и Джуниса, погибло около шестисот пятидесяти русских бойцов. Там, 28 августа 1876 года погиб и знаменитый полковник Николай Николаевич Раевский.

Русские добровольцы были и на Солунском фронте, куда в составе Сербской добровольческой дивизии под командованием полковника Стефана Хацича пришли через Манджурию, Северное море, Тихий океан и Средиземное море. Среди них был и молодой кадет Сергей Дмитриевич, который участвовал во всех боях и после стал сербским офицером при генералштабе.

Русские добровольцы воевали на стороне сербов во всех гражданских войнах, которые велись с периода распада Югославии.

Русские казаки, студенты, селяне и все русские православные братья сражались и погибали в Словении, в Книнской Краине, в Боснии и Герцеговине, в Косово.

Из всех этих фактов, мы можем заключить следующее:

На протяжении последних двух веков не было ни одного сражения Сербии против агрессоров, в котором сербы плечом к плечу не шли со своими православными братьями – русскими добровольцами. В знак памяти об этом мы хотим выразить благодарность русскому народу, особенно русским добровольцам.

Вечная слава погибшим бойцам!“

Перевод с сербского: Наталия Джурович)

Фото: Сергеј Забијако

Митрополије Црногорско-приморска