СТАРА ПРИЧА: Манипулације бројем убијених у Јасеновцу и даље трају
Фото: РТРС
На сајту Музеја Холокауста у Вашингтону пише да су усташе у Јасеновцу убиле између 77.000 и 99.000 људи од 1941. до 1945. године, а да је на подручју данашње Хрватске и БиХ /која је била у саставу усташке НДХ/ убијено између 320.000 и 340.000 Срба.
На сајту је наведено и да је више од 30.000 хрватских Јевреја убијено у НДХ или у логору Аушвиц-Биркенау.
Када је ријеч о броју жртава у Јасеновцу од његовог оснивања 1941. и евакуације у априлу 1945. године, наводи се да су хрватске власти убиле на хиљаде људи.
Истакнуто је да су усташе побиле између 45.000 и 52.000 Срба, између 12.000 и 20.000 Јевреја, између 15.000 и 20.000 Рома и између 5.000 и 12.000 Хрвата и муслимана који су били политички и вјерски противници режима.
У тексту се објашњава да је „одређивање броја жртава за Југославију, Хрватску и Јасеновац веома проблематично због уништења многих релевантних докумената“.
Као проблем, истакнуте су и „дугорочна недоступност независним стручњацима оних докумената који су `преживјели`“, те „постратна идеологија стручњака и новинара, која је и даље под утицајем етничких тензија, вјерских предрасуда, и идеолошког сукоба“.
У тексту се додаје да су процјене о Јасеновцу које се нуде у тексту Музеја Холокауста засноване на раду неколико историчара који су користили податке из пописа, као и сву доступну документацију у њемачким, хрватским и другим архивима у бившој Југославији и другдје.
„Што више докумената буде доступно и више истраживања спроведено о усташком режиму – историчари и демографи моћи ће да одреде прецизније податке од оних који су сада доступни“, пише у тексту.
Податке о 77.000 до 99.000 жртава у Јасеновцу са сајта Музеја Холокауста преузела је „Википедија“ на српско-хрватском језику, док се у „Википедији“ на српском језику наводи да је Спомен-парк Јасеновац до 2012. године утврдио поименице 83.000 жртава, а београдски Музеј геноцида 88.000.
У српској „Википедији“ наводи се и да број жртава варира у зависности од извора и напомиње да државна комисија Југославије из 1946. године износи да је у Јасеновцу убијено од 500.000 до 600.000 људи.
Истовремено, Музеј Холокауста у Вашингтону процјењује да су усташе 1941-1943. године убиле више од 250.000 Срба, од којих је у Јасеновцу убијено више десетина хиљада.
Коментаришући овај текст и податке, директор Документационо-информационог центра „Веритас“ Саво Штрбац каже за Срну да би се озбиљно требало позабавити пописом јасеновачких, али и свих жртава из ратова током 20. вијека на територији бивше Југославије.
Он сматра да је потребно да попис жртава буде државни пројекат, уз помоћ невладиних организација које се тиме баве и да треба направити попис жртава са реалним бројкама.
„Никада није касно за попис жртава, жртва која нема име – није жртва“, рекао је Штрбац, подсјећајући на праксу Јевреја да читају имена жртава Холокауста.
Он је навео да се све приче о томе да је прошло много времена од Другог свјетског рада и других ратова, те да нема живих свједока могу превазићи у садашњем времену интернета и друштвених мрежа.
„Треба за њима отићи – за члановима породица, преко интернета и друштвених мрежа може се комуницирати и док је још увијек жива прва или друга генерација извући сјећање“, наводи Штрбац.
Он је био експерт у тиму тужбе и контратужбе између Србије и Хрватске пред Међународним судом правде у Хагу и напомиње да суд тражи имена жртава, а не само бројеви.
Академик Василије Крестић истиче за Срну да га не изненађује податак на сајту Музеја Холокауста у Вашингтону, наводећи да се са тим бројевима манипулише одавно, те да то није ништа ново нити изненађујуће.
Он сматра да Срби немају довољно озбиљности и одговорности у том случају, па су Хрватска и некадашњи предсједник те земље Фрањо Туђман смањивали број јасеновачких жртава до 30.000.
„Да имамо озбиљности и одговорности какву имају Јевреји, то не би било тако. То је жалосно, али сами смо криви. Због братства и јединства живимо у илузијама да ћемо учинити добро онима који нам желе зло“, наводи Крестић.
Историчар Момчило Диклић истиче да се треба борити за истину и да је прекопавање Градине један од начина да се до ње дође.
„Не можемо се пасивним односом изборити за истину. Не треба да доказујемо број жртава, него да демантујемо неке теорије које смањују тај број“, поручује Диклић.
