СТАЉИНГРАД КАО УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА:  Поводом вести да се хрватски добровољци спремају у Украјину да ратују са Русијом

Једна већа група хрватских добровољаца, јављено је јутрос из Загреба, спремна је да се кроз неколико дана придружи украјинској војсци. Имају војно искуство од раније, пуни су морала и жеље да помогу украјинској војсци, јављено је још јутрос из Хрватске.

Бог нек ми опрости, али, мени је чим се помену Хрвати и Украјина, Хвати и Русија, Хрвати и Источни фронт, прва асоцијација – Стаљинград.

А пошто је историја, наравно, учитељица живота, и пошто се како је утврђено понавља, а Хрватима није први пут да иду на Русе, мислим да није згорега да се укратко подсетимо како је то било 1941. и 1942. кад су Хрвати кретали на Источни фронт и како је то било 1942. и касније кад су се Хрвати, оно што је остало, враћали са Источног фронта.

За почетак ваља знати да је поглавник Анте Павелић још 2. јула 1941. издао позив за доброљце који ће ићи да се боре против бољшевизма па се наредних четири – пет дана позиву одазвало, на опште изненађење у Загребу и околини више од 5.000 Хрвата као и муслимана и Босне. Већ 16. српња створена је од 3.865 одабраних 369. пјешачка пуковника (369. Verstärktes Infanterie-Regiment (kroat.) састављена од три бојне, од тога прва је формирана у Сарајеву, друга у Вараждину и трећа у Загребу. После краће обуке, кренули су пешице, 755 километара, 35 дана, у Русију, стигли у село Будинскаја, али су до средине 1942. били по разним немачким јединицима. На Википедији пише да су неки од ових легионара изгледали толико запуштено да су их, једном, Немци заменили са руским заробљеницима.

Сад иде најзанимљивији део.

Септембра 1942. године на Источни фронт стиже лично поглавник Павелић кога близу Стаљинграда дочекује командант елитне немачке Шесте армије фелдмаршал Фридрих Паулус. Ту хрватски легионари бивају одликовани а поглавник је изразио срећу што НДХ учествује у овом великом „еуропском“ подхвату.

Историја се заиста понавља, Хрвати, видимо и данас, ревносно учествују у сваком „еуропском подухвату“.

Мој пријатељ Владимир Димитријевић у чланку „Хрвати под Стаљинградом – једна еуропска прича“, објављеном пре четири године, на основу хрватских извора подсећа да је затим дошла позна јесен и ледена зима, крај 1942. и почетак 1943. а пуковник Виктор Павичић, командант легије, једини хрватски носилац немачког Златног крста за заслуге у борби, док „Хрвати гину као муве, пада у очајање, пише једном немачком генералу: „Ја немам више ни снаге ни моћи да своје људе увјерим да је потребно да и њих посљедњих 40 жртвујем“. Шта је било даље са Павичићем не зна се поуздано, Димитријевић наводи да је „нестао“ на фронту, а приче иду од тврдњи да су га Немци стрељали као дезертера до тога да су Руси оборили Павичићев авион.

Почетком фебруара 1943. када је по замисли Жукова и Васиљевског спроведена и завршена грандиозна руска офанзива под Стаљинградом а Паулусова Шеста армија опкољена, у НДХ је проглашена четвородневна национална жалост. Павелић је обраћању нацији устврдио да су сви Хрвати под Стаљинградом храбро изгинули. Тада је, наводи још Димитријевић на основу хрватских и других извора, Павелић посмртно одликовао команданта добровољаца под Стаљинградом, потпуковника Марка Месића – „Војничким редом жељезног тролиста другог ступња“ с правом на „титулу витеза“, али је касније кад је утврђено да је Месић жив и да је прешао партизанима одликовање овом бојнику одузето.

Хрватски извори још наводе да су се почетком фебруара 1943, изложени мразевима од минус 30 степени, припадници 369. пуковније предали Русима код зракопловне школе. Током последњих 17 дана борби погинуло је 170 легионара, а по изјави потпуковника Месића УДБИ-и, Русима се предало 700 опкољених легионара и часника.

После су заробљени хрватски легионари, заједно са колегама из Немачке, Италије, Румуније, итд. марширали кроз Москву, то је било онда кад су после њиховог проласка Руси воденим шмрковима опрали градске улице, све до Красногорска.

И како то већ са Хрватима бива, од дочека Хитлера цвећем у Загребу, преко Стаљинграда, заробљени легионари обртом судине завршавају у партизанима као припадници 1. Самосталне Југославенске бригаде која се после борила са Немцима код Чачка као и на Сремском фронту.

И, пошто се историја понавља, надам се да није било згорег подсетити на ову причу, јер, Стаљинград је, заиста, учитељица живота.

Па би то и Немци и Хрвати ваљало да имају у виду.