Шта значи глас Подгорице за пријем Косова у Савјет Европе: Црна Гора још једном забола нож у леђа Србији!

Printscreen

На недавном састанку Комитета министара Савјета Европе, Црна Гора се сврстала међу свега 14 држава које су подржале пријем тзв. Косова у ову међународну организацију, супротно интересима Србије и јасно израженој позицији Београда. Ова одлука наишла је на снажну осуду из Србије, а генерални секретар Министарства спољних послова Душан Козарев је поручио да се Црна Гора „ставила раме уз раме с онима који годинама раде на разграђивању српског националног простора“.

Овај потез Подгорице поново отвара болно питање односа између двије, формално братске, државе које дијеле дубоке историјске, културне и националне везе. Међутим, политичка реалност у посљедњој деценији све чешће показује да се Црна Гора удаљава од Србије – и то не само реторички, већ и кроз конкретне међународне потезе.

Историјски контекст: од савезништва до политичког раскола

Црна Гора и Србија некада су заједно браниле слободу, културу и идентитет српског народа. Од Петровића до савезне државе СЦГ, њихова блискост била је више од обичног политичког савеза – била је ствар идентитета. Но, посебно након 2006. и референдума о независности, званична Подгорица све чешће води политику која се у Београду перципира као отворено супротстављена српским националним интересима.

Признавање тзв. Косова 2008. године био је први велики ударац. Иако је тадашњи режим то правдао „евроатлантским интеграцијама“, у српском корпусу у Црној Гори и шире, овај чин је доживљен као издаја. Сада, 16 година касније, Црна Гора тај курс не само да не мијења – она га интензивира.

Савјет Европе и политичка тежина одлуке

Савјет Европе није само техничка организација – то је институција која шаље политичке поруке и обликује међународне норме. Гласање за пријем тзв. Косова у ову организацију није неутралан чин. То је недвосмислен сигнал признања његове државности и легитимитета, упркос чињеници да пет чланица ЕУ (међу којима су Шпанија, Грчка, Кипар, Румунија и Словачка) то не признају, баш као ни значајан дио међународне заједнице, укључујући Русију и Кину.

За Србију, која се дипломатски бори да очува свој суверенитет над јужном покрајином, глас Црне Горе није само симболички болан – он има директне посљедице на позицију Београда у међународним форумима.

“Брукање Његошеве Црне Горе”

Они који Црну Гору доживљавају као део ширег српског идентитетског простора – како кроз историју, тако и кроз културу – све чешће говоре о „брукању Његошеве Црне Горе“. Његош, који је писао о српском роду, који је био митрополит и владар, данас је у великој мјери потиснут из званичне нарације црногорских власти. Умјесто тога, доминира политика идентитетске дистанце од Србије – кроз језичке, историјске и политичке ревизије.

Quo vadis, Црна Горо?

Питање које се данас поставља није само политичко, већ и идентитетско: куда иде Црна Гора? Да ли је спремна да жртвује традиционално братство са Србијом зарад тренутних геополитичких поена на Западу? И шта то дугорочно значи за стабилност региона, у којем је свака етничка, верска и историјска линија већ довољно напета?

За Србију, овај чин Црне Горе долази као потврда да више не може рачунати на безрезервну подршку чак ни од оних с којима дијели вјеру, језик и поријекло. За Црну Гору, међутим, ова одлука може бити двосјекли мач – јер продубљује јаз унутар самог црногорског друштва, у којем знатан број грађана и даље себе види као дио српског културног простора.

У сваком случају, односи двије државе улазе у нову фазу – ону у којој се братство више не подразумијева.